Školsko-obrazovni program nekad je bio brend i sinonim za Radio-televiziju Beograd. Moja generacija, a i one pre nje, imala je sreću da odrasta na edukativnim emisijama i crtaćima uz koje smo se dobro smejali, ali i učili prave ljudske vrednosti.Nekada je RTB iz sopstvene produkcije snimala emisije tipa „Kocka, kocka, kockica“, „Kolariću Paniću“, „Čik pogodi ko sam“, „Metla bez drške“, „Fazoni i fore“, „Muzički tobogan“, „Priče iz Nepričave“, „Superdeka“, „Šta bi bilo, kad bi bilo - poštar Aca“, „Deco, pevajte s nama“, „Lutkomendija“... Ne mogu da se setim više, možda sam neku i zaboravio, ali sve su bile odlične. Za „Neven“ ne znam, pričali su mi roditelji... A danas... Ništa. Praznina. Pa, zar za ništa, ja, kao i milioni redovnih platiša RTS, treba da gledam „limunade“ na Javnom servisu? Nemali broj puta prisetim se one špice za „Mali program“... Sećate se, kad dva televizora, mali i veliki, kuckaju jedan drugog i najavljuju emisije. E, pa gospodo sa RTS, sram vas bilo, dođe mi da sednem u neki vremeplov i vratim se 20 i kusur godina unazad.Ne mogu da verujem da ljudi iz RTS ne mogu da izdvoje novac za snimanje emisija poput onih iz bliže prošlosti, ili da ih makar nastave. I dalje volim da ujutro, kad god mogu, pogledam obrazovni program, ali sem siromašnih i kratkih emisija, to, ljudi, iskreno, ali baš ništa ne vredi.RTS bi morao da ima dobar obrazovno-naučni i zabavni program za decu jer mu je to dužnost i obaveza. Očigledno je da ljudi na visokim pozicijama ne gledaju na ulaganje novca u obrazovanje kao na investiciju u budućnost cele nacije. Žalosno.
