Ovog leta kap ulja na vatri koja se krčka u glavama Beograđana jeste privatizovani sistem naplate javnog prevoza, ime mu se ne spominjalo. Na oko korak ka normalizaciji gradskog saobraćaja u prestonici, privatizovani sistem naplate pretvorio se u princa tame koji zagorčava živote onih koji se voze, i to često u najdelikatnijem trenutku dana - odlasku na svoju dnevnu, slabo plaćenu robiju ili, u krajnjoj liniji, na Adu.Privatizovani sistem naplate zgodan je protivnik pošto je, posle Slobodana Miloševića, prvi vidljivi protivnik koga ljutiti građani imaju. Privatizovani sistem naplate ne samo što je vidljiv već je toliko jasno uočljiv da je pravo čudo kako neka napaćena duša nije već gađala ciglom vrata na kojima piše „ulaz“, odnosno „izlaz“, a koja, poput nedićevskih obaveštenja o pobedi Trećeg rajha na svim frontovima, služe ne toliko da informišu koliko da zastraše.Ova „ulaz - izlaz“ vrata odraz su zapanjujuće moći koju poseduje privatizovani sistem naplate. Oni su, naime, potrošili deo para koje su uzeli građanima da preko noći pretećim porukama ofarbaju toliko autobusa da čovek pomisli kako je privatizovani sistem naplate u stvari đavo lično, zajedno sa svojim vidno obeleženim podanicima, koji aparatima za očitavanje kartica za prevoz ubadaju u dušu naš narod dok se krčka u paklu beogradskih letnjih temperatura.Protiv tako opasnog protivnika mora se ustati, kao što se u trolejbusu mora ustati trudnici, bez obzira na to što ona odbija da sedne. U pobuni protiv privatizovanog sistema naplate dobro je to što mitinzi ne moraju da se zakazuju. Oni se organizuju svakog jutra, na više lokacija, s različitim protestantima, što ovaj protest može učiniti dugotrajnim, a po perifernim delovima grada i prilično agresivnim. Pokvareni metod uvođenja radikalnih načina naplate i pravila ponašanja u raspalim autobusima GSP usred leta, kad su svi na odmorima, nije upalio. Nesrećnici koji se voze gradskim saobraćajem očigledno nisu na odmorima. Oni su besni, bez plata i bez mora ovog leta. Dalje, zbog odlaska velikog dela Beograđana u svoje zavičaje, u gradu su ostali samo oni pravi Beograđani, koji osim Beograda drugog zavičaja nemaju, a oni su poznati kao veoma nadrkani i skloni nasilju, pa čak i uništenju sopstvenog grada, po principu: „E nećeš ti meni da govoriš kako ću ja u mom gradu da se ponašam!“Tihi rat polako se zahuktava i preti da preraste u otvoreni sukob, koji će, na koncu, bojim se, ipak dobiti privatizovani sistem naplate, jer za to smo se borili - da ono što je nekad bilo naše sada postane tuđe. Možda je ovo s ulaskom na prednja i izlaskom na srednja vrata samo trik koji služi da se građani nateraju da plaćaju prevoz kojim se voze, a s druge strane će im se dopustiti da se vrate jedinom, odavno ustanovljenom pravilu o ulasku u vozilo: „Uđeš kad izađu putnici koji to žele.“Vreme će pokazati.
