Odvratno je biti radnik u Srbiji, a biti penzioner još gore. Stignu te godine, razne boljke, prijatelji „odu“, više si u krevetu nego na terasi, i na sve to moraš da se baviš višom matematikom kako da razvučeš crkavicu od 10.000 dinara 30 dana. Zvuči nemoguće, ali naši penzioneri nekako uspevaju. Evo, još su živi. Na receptu bi im pozavideo i sam Hudini. A kako to izgleda u praksi? Prime penziju i trče da plate komunalije, neće da ostanu dužni državi iako ih je debelo zavrnula. Ono što ostane nije dovoljno ni za hranu tog dana, ali zato im preostaje da prodaju milja ispred Urgentnog centra, kišobrane na početku Kneza ili, u krajnjoj nuždi, da prose. Ako ste, dok čitate ovo, složili tužnu facu i promumlali ono: „Joj, jadni“, u velikom ste problemu jer ćete po svoj prilici i vi sutra na ulici prodavati rukotvorine da biste kupili koru hleba. Jadni nisu, samo izmučeni. E, kad izmučenom čoveku pomognete na bilo koji način - to znači, pa makar pomoć bila i minimalna. Dačić je u svom ekspozeu najavio da će najugroženijim kategorijama penzionera dati pomoć u vidu 13. penzije, 15.000 dinara, koje će iscepkati na četiri dela. Iako mislim da će im taj novac pomoći ko mrtvacu hladne obloge, isto tako smatram da 150 evra u današnje vreme može da im završi neki posao. Neće moći da odu na more ili u banju, neće moći da odu kod privatnog lekara na pregled ili da srede neku sitnicu u stanu, ali bar će moći da kupe šest kilograma mesa od jednog dela navedenog iznosa. Priznaćete, bolje i to nego prazan račun. Ako ništa drugo, bar će se one bake sa početka priče na nekoliko dana skloniti iz Kneza, ulaza u Urgentni....Katarina BlagovićNovinar rubrike Vesti
