Dok sam gledala kako se sportistima iz različitih zemalja na pobedničkim postoljima na Olimpijadi u Londonu skupljaju suze u očima na prve zvuke nacionalne himne, zažalila sam što se nisam bavila nekim sportom.Skoro da sam mogla da osetim šta se dešava u dušama sportskih velikana na čijim grudima je sijalo zlato. Tu buru emocija, plimu ponosa što su se izborili da budu najbolji i da ceo svet sluša himnu baš njihove zemlje. Setite se kako je cela Srbija bila ponosna na Milorada Čavića kad mu je u Pekingu sijalo srebro oko vrata. Svirala se američka himna, ali smo svi bili ponosni, jer smo osećali da je trebalo da se svira srpska.Ponosni smo i na to što se u Londonu Zlatić popeo na treće, a Maksimovićeva na drugo postolje. Ponosni smo (mada ne bi trebalo) i na Zoranino, Čavićevo i Noletovo četvrto mesto. Ponosni smo i na sedmo mesto Asmira Kolašinca. Gde bi bio kraj našoj sreći da je stao na pobedničko postolje? A on reče da ne bi pevao srpsku himnu. Ne sviđaju mu se neki njeni delovi. Ako u tome ima išta dobro, onda je to iskrenost. Ako čovek ne oseća ponos na zvuke srpske himne, onda je pošteno da to prizna. Možda bi tekst himne mogao biti drugačiji. Ali ako je nekom Srbija domovina, ili je odabrao da u njoj živi, a posebno ako je nekog Srbija poslala da brani njene boje na Olimpijadi, onda bi taj trebalo da poštuje njene simbole. Ponosno priznajem da se naježim svaki put na zvuke i srpske i crnogorske himne.No, možda ipak nije problem u himni. Možda čovek ne voli da peva. A kako smo prošli na Olimpijadi, nije ni čudo što mu nije do pesme.. Da možda Asmirovim odbijanjem da peva himnu ne skrećemo pažnju sa katastrofe koju smo doživeli na igrama u Londonu?Rekoh da smo ponosni na sportiste koji su uzeli medalje. Da smo ponosni na četvrta, sedma... mesta. A da li je to normalno? Da li mi time pravdamo njihov neuspeh ili naša nerealna očekivanja?Da li su bila nerealna? Lično mislim da jesu. Frljali smo se ciframa, pet, deset medalja. Mada se niko nije usuđivao da kaže ko će ih osvojiti.Ispostavilo se da su nas favoriti ispalili. Jedan po jedan napuštao je borilište pognute glave. Timovi nisu mogli da ubodu poštenu pobedu, osim vaterpolista. Nade su polako splašnjavale, a o igrama se sve više pričalo sa prizvukom razočarenja.Ruke nisu zadrhtale samo strelcima, mada smo i od njih više očekivali.Onaj ko prizna da smo na Olimpijadi pretrpeli debakl pogodiće u centar.
