Piše u novinama da ljudi više ne kradu zlato i pare nego hranu po prodavnicama. Kradu jer su gladni. Kradu jer jedan direktor u javnom preduzeću za mesec dana zaradi koliko mi penzioneri primimo za tri godine - izgovorila mi je u slušalicu ogorčena starija gospođa koja je pozvala našu redakciju da „objasni“ zašto ljudi kradu.Nije htela da se predstavi, ali se uljudno zahvalila što sam imala strpljenja da je saslušam. Kaže, lakše joj je kad se nekome izjada.Bilo mi je žao, ali nisam uspela da joj kažem nijednu reč koja bi je utešila. Previše je očajna i nemoćna. Za nju, osim veće penzije, nema druge utehe.Nažalost, nije ona jedina gladna i željna svega. Ima u ovoj zemlji previše praznih stomaka. Beda se uvukla ljudima u džep, u porodicu, u dušu... Neke je ojadila privatizacija, druge su stečajni upravnici ostavili bez hleba, treće izrabljuju novopečene gazde koje su zloupotrebile kapitalizam bogateći se na račun radnika... Jad, beda i očaj.„Ma koga je briga koji će od žutih da pobedi na stranačkim izborima. Oni su najviše krivi za ovu bedu“, otvoreno komentarišu ljudi na sve strane. Previše im je politike, hteli bi da žive ko normalni ljudi.Iako naš narod kaže da „glad očiju nema“, krađa od drugog nije rešenje.Možda oni kojima krče creva u gazdama marketa vide krivce za svoje beznađe. Možda oni ne bi ni krali da je u ovoj zemlji bilo reda i zakona, pa da su od tih gazda na sudu mogli da dobiju što im pripada.Ovako, dok prebiraju siću po novčaniku, preostalo im je samo da sabiraju broj neisplaćenih plata, nagomilanih sudskih presuda i kamata, neplaćenih računa i želja dece i unučića koje ne mogu da ispune.
