Bila jednom jedna gospođa Olbrajt. Živela je iza sedam brda i sedam mora i mnogo je volela da se petlja u tuđa posla. Tako je jednom prilikom gospođa Olbrajt odlučila da se umeša u „srpska posla“. Dok se ona tako petljala u ta posla, spetljala se i s nekima koji nisu voleli ništa što počinje sa „srb“. Družila se, odradila i poneki poslić, zaradila i neke parice, ali posle određenog vremena - kako to obično biva kod ove žene nemirnog duha - rešila je da krene dalje. Mnogo je posla za takve poput nje. I obrela se u Češkoj. Sa svilenim maramčetom oko vrata, došla je da potpisuje najnovije izdanje svojih bajki. Ali, eto nesreće, na promociju ovog „remek-dela“ došli su i zli Srbi i njihovi pomoćnici i pokvarili joj zabavu. Doneli joj slike iz prošlih dana na kojima se srdačno grli i ljubi sa onima što ne vole ništa sa „srb“ u sebi. Podsetili je na vremena kad je žarila i palila (ali bukvalno) srpskim nebom i na biznise koje je ostvarila. Pale su tu i neke ružne reči, a gospođa Olbrajt izbacila je te zle Srbe i njihove pomoćnike napolje. Istina, to nije uzbudilo tamošnju policiju, ali je izazvalo salvu komentara u Srbiji - u kojoj su, posle njenog mešanja, ostale ruševine i osiromašeni uranijum. E sad, ako se gospođa Madlen Olbrajt naljutila zato što su joj tamo-neki-zli-Srbi i njima slični „podmetnuli“ slike iz prošlosti, šta onda mi da kažemo kad je vidimo kako se, s maramčetom oko vrata, smeška sa ekrana. Šta da kažu porodice civila koji su stradali u bombardovanju Srbije, na koje je toliko pozivala gospođa Olbrajt. Evo poruke za nju: Madlen, ne ljuti se, ali ne želimo da se, ikada više, mešaš u naša posla.
