Kada bi se u nekoj normalnoj zemlji otkrilo da „neko iz policije“ prisluškuje predsednika države i ministra odbrane, istog trenutka bi taj bio smenjen i ne bi mu bilo dozvoljeno da na bliže od sto metara priđe bilo kojoj državnoj instituciji. Ne i u Srbiji.Kada bi neki tamo ministar policije javno rekao da nema pojma da je „neko iz njegovog ministarstva“ tražio listinge razgovora vicepremijera i da on „nikako nema veze s tim“, bio bi primoran da hitno podnese ostavku. Svakako, ne i srpski ministar. Da neki saobraćajac, vozeći 200 na sat, preseče kolonu automobila u kojoj je predsednik, taj bi na prvoj krivini bio isključen iz saobraćaja i trajno bi mu bila oduzeta službena legitimacija. Nikako srpski policajac.U Srbiji se, nekako, sve slične situacije svedu na onu staru „tresla se gora, rodio se miš“. Izađeš u javnost, kažeš da ćeš sve da ispitaš, kažeš da će svi „pred sudom ili tužilaštvom“ odgovarati, onda nekoliko dana ćutiš, lansiraš novu temu u javnosti i to je to. Sve se zaboravi. Neće tebi, tamo-nekakvo-prisluškivanje da drma temelje Vlade. Koga briga što u jednom od najvažnijih ministarstava bukti rat. Dva glavna policajca maltene ne pričaju, ali za narod sve je okej. Pola MUP „pakuje“ drugoj polovini, a cela Srbija se pravi luda. Deo Vlade kaže - nema zaštićenih, a druga polovina kaže - osim mog kuma, brata, prijatelja.Treba li da se pravimo ludi i dalje?! Ja mislim da ne treba. I ne možemo. Ova priča je otišla tako daleko i verujem da ćemo, u narednim danima, prisustvovati epilogu, za koji ni sami akteri ne znaju kakav će biti. Nadam se da mi nećemo izvući deblji kraj.Gordana Raković novinarka rubrike Vesti
