Nekoliko stotina građana zbog nevremena je 20 sati bilo zarobljeno u koloni automobila, autobusa, kamiona dugoj 11 kilometara. Ne, ovo se nije desilo u nekoj planini, zabiti. Desilo se u Vojvodini, Srbiji, na auto-putu, saobraćajnici koja povezuje našu zemlju s Evropskom unijom. Putevi mogu da budu zavejani, dešava se kada je veliko nevreme, oluja. Može da se desi i da nemarni vozač (najblaže rečeno) odluči da pretekne vozilo za čišćenje snega! I tako napravi kolonu dugu 11.000 metara. Pomislio sam da je to neko od naših, ali nije. Kažu da je reč o bugarskom šleperu. Mada, ko zna, možda će se ispostaviti da je vozač iz Srbije. Elem, dešava se sve to. Ali ne sme da se dešava da žene, deca, ostanu zaglavljeni 20 sati u snegu. Nigde, ni zbog čega. Traka auto-puta u suprotnom smeru od one blokirane bila je prohodna. Valjda imamo kamione, autobuse, gorivo. Imamo i tenkove. Imamo, ali trebalo bi neko da se seti. Verujem da se ljudi iz Sektora za vanredne situacije trude, ali ne može se - a stalno to pokušavamo - sve uraditi pomoću štapa i kanapa.Verujem i da oni koji su bili zaglavljeni na „evropskom“ putu nisu bili razočarani. Ne zato što nisu imali razloga, već zato što im se to dešava celoga života. Navikli su da ih država ostavlja na cedilu. Građani Srbije više ni ne kritikuju državu. Svesni su da je nema. Kakva država, to je propalo. A nisu jedino političari krivi zbog toga. Samo sreća je pomogla da posledice snežnog nevremena ne budu tragične, čak je sve ispalo i idilično. Rodila se devojčica. Valjda će ona dočekati da je „evropski“ put odvede u EU, a ne kao njenu majku - zamalo u snežnu smrt.
