Gledam snimak u kom predsednik Igokee iz Aleksandrovca Goran Dodik sa ispuženim srednjim prstima poskakuje ka tribini na kojoj su navijači Crvene zvezde. Utakmica se završila velikom pobedom skromne ekipe iz Republike Srpske, a prvi čovek kluba u istorijskom trenutku pokazuje srednji prst obe ruke protivničkom taboru.Pitam sebe zašto borba za rezultat favorizuje primitivizam na terenu u odnosu na viteštvo, znajući da nemam odgovor na to pitanje. Tražim po internetu, u arhivskom materijalu, opise najvažnijih sportskih događaja koji su podizali pritisak naciji i funkcionere dovodili u predinfarktna stanja, ali u oskudnom sadržaju nema ničega ni približno jadnog kao što je Dodikov sramni gest.Pokušavam da zamislim legendarnog Miljana Miljanića kako u svojim najboljim trenerskim danima odgovara na uvrede navijača srednjim prstom, i ne ide mi nikako. Zamišljam Dragana Džajića i Nenada Bjekovića, znajući kakvim su ih gadostima „častili“ protivnički navijači, ali uz njihov lik ne pristaje mi „dodikizam“. Shvatam da će ljudi starog kova sve više nedostajati sportu i da će nalet primitivaca biti sve teže zaustaviti. To je za njih pomoćno sredstvo za brzu promociju u kojoj se gura novac, uz blanko datu dozvolu da se protivnik ponižava i vređa. Odavno tu nema zdravog tela i duha, a dece se samo ponekad sete. Koliko je iskreno to zalaganje za zdrav život dece kroz bavljenje sportom, pokažu odmah posle prve stresne utakmice. Da li će Dodik imati pravo da prigovori svojoj deci iz Igokee ako danas-sutra pokažu prste protivniku?Dejan Petković novinar sportske rubrike
