„Kome zakon leži u topuzu, tragovi mu smrde nečovještvom“, rekao je slavni vladika Rade u „Gorskom vijencu“. Napisao je to još davne 1846. godine, a kao da njegove reči do većine Balkanaca nisu doprle. Čini se da je danas, više nego ikad, srpsko društvo ogrezlo u nasilje.„Manekenku ubio njen dečko“, „Advokat ubio suprugu“, „Ubio suprugu na ulici“, „Ubio ženu jer su je slikali mobilnim“, „Ubio suprugu, pa je zakopao u dvorištu“, „Fudbaler pretukao devojku, pa je bosu izbacio iz kola“, „Muž pretukao pevačicu“... Mogla bih do sutra da ređam ovakve naslove koji svakodnevno osviću u srpskoj štampi.Istini na volju, ima i retkih primera kad su žene uzimale pravdu u svoje ruke i presuđivale muževima. Ipak, ti su slučajevi retki, a većinu su učinile očajnice kojima je dozlogrdio suprug nasilnik.Žrtve nasilnika su jednako žene običnih radnika, advokata, sportista, biznismena, političara. Svi oni podjednako veruju da je batina iz raja izašla i da će njome sve probleme rešiti.Čini mi se nekad da, što je više sigurnih kuća, to je više unakaženih žena. Kao da muževi jedva čekaju da svoje supruge isprate u neku od njih.Osim sveprisutnosti nasilja zaprepašćuje i brutalnost nasilnika. Muškarci ne biraju sredstva i oruđa kojima će „prevaspitati“ svoje „voljene“. Nije ih briga ni što njihovom „junačkom delu“ prisustvuju uplakana deca.Za to što ih muževi godinama prebijaju krive su same žene. One su te koje trpe batine umesto da od nasilnika pobegnu glavom bez obzira. One žive u zabludi da će te modrice biti poslednje i da će se njihovi muževi promeniti. One su te koje im se, svaki put kad ih batinama oteraju od kuće, ponovo vraćaju. Držim im fige da se opamete pre nego što, ne daj bože, bude kasno.
