Za razliku od makedonskog, crnogorski odlazak je kod mnogih Srba izazvao (ne)opravdani gnev. Zar da nas napusti narod koji je imao najviše koristi od Srbije i Jugoslavije? Broj Crnogoraca na najboljim mestima u vojsci, politici, diplomatiji, privredi i kulturi Jugoslavije i Srbije višestruko je prelazio broj Slovenaca, a srazmerno stanovništvu bilo ih je daleko više među rukovodiocima od Srba i Hrvata. A Slovenci su sve vreme finansirali četvrtinu i više saveznog budžeta.
Nesrazmera između doprinosa i uticaja je još više porasla u vreme SR Jugoslavije i SCG, kada su dajući nula sredstava Crnogorci popunjavali polovinu mesta u zajedničkoj državi i vojsci. Srbi su tako verovatno jedini narod u istoriji koji je finansirao raspad svoje države.
Promena identiteta jedna je od trajnih crnogorskih tradicija. Nema naroda u regionu koji je više menjao identitete i ideologije. Ejup Mušović je pisao o tome da su većina sandžačkih muslimana/Bošnjaka poreklom Crnogorci. A bivalo je i obrnuto. Muslimani su se tokom širenja crnogorske države vraćali na „veru prađedovsku“, retko silom, o čemu je pisao Šerbo Rastoder. Većina muslimana tih krajeva se pokrstila bez velike buke. Ostala su samo prezimena sa islamskim ili albanskim imenima u osnovi. U Crnoj Gori ima više takvih prezimena nego igde drugde. Potomci Šukrije, Dauta, Memeda, Muje i Bećira su postali Šukovići, Dautovići, Memedovići, Mujovići, Bećirevići...
Pravi praznik koji odražava današnji duh Crnogoraca je Petrovdanska skupština 12. jula 1941. godine, koju su organizovali italijanski fašisti i njihovi saradnici. Ona je poništila ujedinjenje sa Srbijom i proglasila obnovu Kraljevine Crne Gore. Princ Mihailo Petrović je odbio krunu u znak lojalnosti prema Jugoslaviji i kralju Petru.
Crnogorci su sutradan podigli proporcionalno najmasovniji ustanak u Evropi, Trinaestojulski. Podigli su ga zajedno komunisti i nacionalisti, delom kao i prosrpsku i prorusku reakciju na Petrovdansku skupštinu. Skoro svi partizani su te zime napustili Crnu Goru i činili su veliki deo boraca elitnih proleterskih brigada. To je manje od pet hiljada ljudi. Sve što je ostalo bilo je u četnicima. Preostali malobrojni komunisti progonjeni su kao zveri, što znamo iz knjiga Mihaila Lalića. Posle pada Italije, a pogotovo posle rata, svi su postali partizani.
Montenegrini razumeju istoriju kao švedski sto, uzimaju iz nje šta im je volja. Podgoričku skupštinu, koja je proglasila ujedinjenje Srbije i Crne Gore, proglašavaju nelegitimnom, a ujedinjenje aneksijom. A ulazak Boke u Crnu Goru ne dovode u pitanje, iako se Bokelji i Budvani nikada nisu izjasnili za spajanje ni s Kraljevinom, niti sa Republikom Crnom Gorom. A prvi su se od svih izjasnili za ujedinjenje sa Srbijom, 7. novembra 1918. godine.
Da li će se Crnogorcima isplatiti okretanje leđa Srbiji? Da, ako uspeju da istovremeno koriste prednosti članstva u EU i da zadrže privilegije koje uživaju u Srbiji. To bi bila kruna njihovog istorijskog pragmatizma.
