Vašington je najavio da će povući 5.000 vojnika iz Nemačke, a razmatraju se i potezi za suspendovanje Španije iz saveza.
Evropa je i pre toga bila zabrinuta zbog širih strateških namera Vašingtona. Države članice NATO-a bolje shvataju da se više ne mogu u potpunosti oslanjati na američke bezbednosne garancije, već da same moraju preuzeti daleko veću odgovornost za sopstvenu bezbednost.
Na sastanku ministara odbrane Alijanse u februaru, američki podsekretar za odbranu Elbridž Kolbi predstavio je ideju takozvanog novog NATO-a. Prema toj viziji, Evropljani bi preuzeli mnogo veću ulogu u konvencionalnom odvraćanju, dok bi SAD prioritet dale strateškoj konkurenciji s Kinom, a evropsku bezbednost podržavale selektivnije i sa veće udaljenosti. Istovremeno, Bela kuća insistira na povratku NATO-a osnovnim bezbednosnim zadacima i protivi se daljem širenju njegove misije. Vašington želi da na godišnjem samitu NATO-a u Ankari spreči učešće Ukrajine, kao i četiri indopacifička partnera NATO-a: Japana, Južne Koreje, Australije i Novog Zelanda.
Mnogi analitičari u tome vide širu transformaciju američkog strateškog razmišljanja. NATO se više ne posmatra kao politička zajednica i stub liberalnog međunarodnog poretka, već sve više kao uži vojni aranžman čija vrednost zavisi od toga da li Evropljani mogu sami da preuzmu veći deo tereta i ostanu u skladu s Trampovom agendom. U novoj paradigmi, Vašington očekuje da evropski saveznici više ulažu u odbranu i preuzmu veću odgovornost za sopstvenu bezbednost. Istovremeno, sve je prisutnija i erozija poverenja unutar same Alijanse. Međutim, nijedna evropska država nema kapacitet, resurse niti političku snagu da sama zameni ulogu Sjedinjenih Država kao lidera NATO-a. Buduće vođstvo bi zato moglo da se formira koordinacijom najmoćnijih evropskih država. Taj proces je već vidljiv u jačanju grupe E3 - Britanije, Francuske i Nemačke, kao i šireg formata E5, u koji su uključene i Italija i Poljska. Ovi formati nisu zamišljeni kao alternativa NATO-u, već kao mehanizmi za organizovanje snažnijeg evropskog uticaja unutar njega. Alijansa se već godinama suočava s različitim percepcijama pretnji, regionalnim interesima i strateškim razlikama. Kako američko liderstvo slabi, te razlike bi mogle postati još izraženije.
Zbog toga bi NATO mogao da se vrati izvornoj misiji, a to je kolektivna odbrana i odvraćanje Rusije u kontekstu rata u Ukrajini. Ipak, zemlje južnog krila NATO-a upozoravaju da ne smeju biti fokusirani isključivo na Rusiju. Za njih su i dalje veoma važni izazovi poput nestabilnosti severne Afrike i Bliskog istoka, migracija, terorizma i pomorske bezbednosti. Istovremeno, NATO nastavlja da razvija partnerstva u Indo-Pacifiku s Japanom, Južnom Korejom, Australijom i Novim Zelandom. Ta saradnja sve više dobija na značaju.
„Novi NATO“ još nije definisan model. Alijansa se nalazi između suprotstavljenih vizija, neizvesnih američkih obaveza i nerešenih strateških pitanja. Evropa se kreće ka većoj odgovornosti za sopstvenu bezbednost, ali bez jasnog konsenzusa o tome šta veća strateška autonomija zapravo znači.
