jeste što Balkan više nije jedna od ključnih strateških tačaka sveta kao što je bio u 19. i 20. veku, kada su ovde počinjali i veliki i mali ratovi. U 21. veku istorija se pomerila na Istok, pa trenutno nijedna velika ili mala sila nije spremna da se bije za Balkan onoliko koliko je to spremna za Ormuz, Ukrajinu ili ne daj bože sutra za Tajvanski moreuz. To nama na Balkanu omogućava da mudrom i dalekovidom državničkom politikom izbegnemo velike geopolitičke zemljotrese i očuvamo stabilnost, te obezbedimo regionu osetljiviji ekonomski prosperitet kako bismo sprečili iseljavanja i demografsku katastrofu, koji su osnovni problemi svih na Balkanu.Stabilnost i mir u regionu su na ovaj ili onaj način i ciljevi većine velikih i malih sila koje imaju uticaj ovde, a pogotovo najveće od njih - Amerike - što je jasno iz nove američke strategije za region koju je nedavno objavio Stejt department.
Ova strategija nosi naslov „Politika Sjedinjenih Država za promovisanje regionalne stabilnosti i prosperiteta na Zapadnom Balkanu“ i već iz njenog naslova je jasno šta je njen osnovni cilj. Amerika ima preča posla na Bliskom i Dalekom istoku te ne misli da troši mnogo resursa i energije na Balkan, koji je na začelju njenih geopolitičkih prioriteta, te stoga, kako eksplicitno piše u ovoj strategiji, ne misli da se troši na projekte izgradnje država, poput onog u Bosni i Hercegovini, ili forsiranja demokratije, kao što je to bio slučaj donedavno u administracijama koje su prethodile ovim Trampovim. Amerika je za naš region sada postavila minimalne i realno dostižne ciljeve, a to su pre svega očuvanje stabilnosti, mira i nesmetanog protoka američkih pre svega strateških investicija, poput energetske mreže koju plete ovde, kako bi konkurisala pre svega Rusiji.
Stoga je potpuno prirodno da za ovakve realistične zadatke pošalje realistične ljude koji će biti manje propovednici, a više tehnokrate koje mogu da rešavaju njene potencijalne probleme na Balkanu. Tako je za budućeg ambasadora u Srbiji nominovan Majkl Jang, vrstan pravnik i bivši uposlenik Stejt departmenta na nizu međunarodnih sporazuma, koji je potom bio predsednik nekoliko američkih univerziteta, gde je držao nož kada bi se sekao finansijski i donatorski kolač. Njegova biografija jasno govori da je reč o čoveku koji em razume međunarodne procese, em je upravljao sistemima unutar kojih treba voditi različite finansijske projekte, pa neće drugo raditi ni kada dođe u Srbiju, ako ga Senat potvrdi najkasnije do kraja godine. On sa tom potvrdom ne bi trebalo da ima problema kao počivši Mark Brnović, kome smo se unapred obradovali, jer nema Brnovićevu živopisnost, već bismo ga najpreciznije mogli nazvati tehnokratskim institucionalnim pregovaračem, što je upravo ono što Americi trenutno treba u Srbiji.
Za Bosnu i Hercegovinu su nominovali Ronalda Džonstona, bivšu „zelenu beretku“ i zvaničnika CIA, što govori da im je prioritet tamo bezbednosna stabilnost. Za Crnu Goru su nominovali Pitera Mekoja, bivšeg državnog Južne Karoline, specijalizovanog za borbu protiv organizovanog kriminala, što opet govori šta im je prioritet ovde. I činjenica što nisu nikoga imenovali za ambasadora u tzv. državi Kosovo opet ćutke govori da možda žele da drže ovaj entitet u institucionalnom vakuumu dok se tamošnji vlastodršci malo ne opamete.
