E, pa neće. I to iz sledećih razloga. Razlog 1. Da bi neka nacija postala velika, bogata i uspešna, ne mora (bar ne u početku) biti mnogoljudna - u vreme Petra Velikog, mog omiljenog tirjanina, glavnog junaka naše kolumne - Rusija je imala oko 12 miliona stanovnika i imala je sve šanse da u ondašnjoj relativno bliskoj budućnosti postane Severna Srbija. Ono što stvara veliku naciju nije nacionalno brojno stanje, nego veličina pojedinca koji snagom lične volje, jasno postavljenim ciljevima i prioritetima razbucava inertnu nacionalnu volju, zadušnobapstva i konzervatizme i nasilnim putem - čak protivno nacionalnoj volji - stvara veliku naciju.
Petar Veliki je za Rusiji njegovog vremena bio ono što je Đinđić bio za Srbiju (svih vremena), dakle: „nemački špijun“ i „antihrist“, neko ko „sarađuje s kriminalcima i brodograditeljima“ i „pljuje na sve što je rusko“. Nije to bila jedina sličnost s Đinđićem, s velikim reformatorima uopšte. I Petar je imao žestoke neprijatelje. I on je imao Koštunicu, doduše ženskog pola - u Petrovom slučaju to je bila carska polusestra Sofija, inače muževnija od Truta - a imao je protiv sebe i JSO, koji je u tadašnjoj Rusiji operisao pod imenom Strelci.
Ali Petar je imao više sreće i veća muda, pa je umesto da Sofija i strelci ubiju njega - što su u više navrata pokušavali - on pobio strelce (neke i lično), a Sofiju oterao u manastir u kome je nedugo potom umrla od nejebice (malo ćeranja komendije nije naodmet).
Iako je lično bio duboko pobožan - nema Petrovog pisma bez biblijskog citata i pozivanja na Proviđenje - imperator je ondašnji bigotni crkveni menadžment - glavnog čuvara tradicionalnih vrednosti - stavio pod strogu kontrolu, tako što mu je nametnuo prinudnog upravnika, tzv. prokuratora koji se nije mešao u teološke i eklisiološke stvari, ali je u korenu sasecao svaki pokušaj moskovskih kalcana da kroje državnu i kulturnu politku.
Da je bilo do Rusa i ruske crkve - koja je antizapadnjački resantiman raspirivala jedva malo žešće nego što to naša SPC i danas čini - Rusija bi završila kao severna Srbija (s pokrajinama), sve uslove je ispunjavala, imala je čak i Beograd (Belgorod).
Petar je shvatio da ne postoje nikakve zapadne i istočne vrednosti, nikakva zapadna i istočna kultura, da postoje samo univerzalna kultura i univerzalne vrednosti, kojih se svi pridržavaju u granicama svojih skromnih mogućnosti, ali da zauzvrat postoje zapadne i istočne tehnike i da Rusija - ako hoće da bude dostojan takmac Zapadu, što je vrlo brzo postala (i ostala) - mora da usvoji zapadne tehnike i zapadne radne etike.
I tako, mic po mic, Petrova lična veličina postepeno se prelivala na ostatak Rusije - kad bi nešto zapelo, onda je radio pendrek - a do tada je tromo rusko društvo postepeno poprimalo Petrove lične vrline rešenosti i istrajnosti.
