Evo, recimo, smem garantovati da se u Nemačkoj više nikad neće pojaviti neki Hitler, u Italiji Musolini, u Španiji Franko, u Rusiji Staljin. I to ne zato što potencijalni Hitleri, Musoliniji, Franci i Staljini više nisu mogući ili što ne bi hteli da se ponove - ama jok, našlo bi ih se tušta i tma - nego zato što je isuviše onih koji su videli kratkotrajne vajde od pomenutih diktatora i samo su žestoko najebali do mere da je to stvorilo kolektivni imunitet na takve pojave.
Ono fakat, moguće su - a od pre nekog vremena i obavezne - pojave poput Marin le Pen, Đorđe Meloni, one nadobudne prdare iz AdF i sl., ne isključujem čak mogućnost da bi se navedene dame odvažile i na žešći pristup rasnim i imigracionim stvarima, ali ne bi više mogle da za to pridobiju potrebnu podršku. Čak je i za nas (jebo ja nas) Šešeljev uspon na apsolutnu vlast bio apsolutno mission imposible, iako najmanje 65% populacije deli njegove političke stavove. Slutili su i takvi da bi Šešelj bio tu mač i da bi bilo svestranog degeneka.
Ali kad treba zaleći za liberalni nacionalizam građanskog tipa, koji je otac nacionalizma Šešeljevog tipa - rodno mesto srpskog nacionalizma nije Žel. stanica Bistrik, nego strogi centar Beograda - građanska Srbija, studenti u pobuni i njihova klijentela ne žale vremena, truda i energije do po ko zna koji put ponove grešku.
I evo ga, donedavno trezveni Rujević piše sledeće: „Zamislimo sledeću situaciju - studenti se s nekim ko je ‘kao Milo Lompar’, recimo s Milom Lomparom, dogovore da bude predsednički kandidat. Proevropska ‘grupacija’ odluči da ima svog kandidata koji nije ‘kao Milo Lompar’ i odabere da to bude Marinika Tepić. Kako bi uz podršku studenata i luftbalon s nacrtanim očima i ustima bio najjači opozicioni kandidat, to bi Lompar dobio tri ili pet ili deset puta više glasova nego Marinika Tepić.“
Lično dajem glas luftbalonu s nacrtanim očima i ustima. A evo i zašto, što reko Blic. Kamo sreće da je septembra 2000. većina glasala za luftbalon s nacrtanim očima i ustima, a ne za Koštunicu, političku pojavu čiji potencijal toksičnosti može nadmašiti samo kandidat koji bi - according tu Rujević - dobio pet ili deset puta više glasova od Marinike i luftbalona, dakle Lompar.
Ne znam nadalje koji Drugi deo čaršije i koje tačno čaršilije - koje Rujević naziva „Zoranovim svedocima“ - veruju da treba gutati žabe kako bi front protiv vlasti bio što čvršći, kao što je Đinđić radio. Da treba svašta oćutati i držati se opštih mesta (koja, ako se misle ozbiljno, za Srbiju su već vrlo mnogo): pravde, solidarnosti, borbe protiv korupcije, poštovanja zakona. (Nedostaje zaštita foka u Biskajskom zalivu.)
Rujević je premlad da bi se sećao događaja, ali u međuvremenu se mogao obavestiti da Đinđić kandidaturom Koštunice nije nameravao da proguta žabu, nego da je zgazi - što je dobrano i učinio - dok žabi nisu u pomoć pritekle ličnosti iz jednačine sa mnogo nepoznatih, a građanska Srbija im zdušno pomogla u tome. Možda ipak i ja, umesto luftbalonu, dam svoj glas Lomparu. Osveta je najslađa kad se servira hladna.
