STRATEŠKI TOKOVI: Multivektorska diplomatija

Ova doktrina je osmišljena pre dvadesetak godina i od tada ju je primenjivala manje-više svaka vlast u Srbiji, stavljajući samo svoje sopstvene akcente na onaj od četiri stuba koji je u datom momentu smatrala prioritetnim. No, bilo je tu i bespotrebnih driblinga i skretanja po principu levi žmigavac - desno skretanje, što je unosilo nesigurnost u odnose države s međunarodnim partnerima, koji su to pak tolerisali jer je Srbija centralna, najmnogoljudnija i ekonomski i vojno najpotentnija država Zapadnog Balkana, te su svi znali da nema stabilnog i mirnog regiona ako se Srbiji baš grubo zavrće ruka. Stoga se ovakva multivektorska diplomatija pokazala održivom, što ne znači da ne treba da se radi na njenom doterivanju shodno aktuelnom međunarodnom i regionalnom trenutku.

Prvo, trebalo bi razdvojiti dve dimenzije - komšiluk i udaljene sile. U ekonomskom i strateškom smislu, za Srbiju je komšiluk Evropska unija, jer smo okruženi uglavnom zemljama EU i kandidatima za pristupanje, a da ne pominjemo da su gotovo sve u isto vreme i članice NATO. Stoga bi neka eksplicitna anti-EU politika za Srbiju bila kontraproduktivna jer bi se time doveli u nezgodnu poziciju i u regionu i na samom kontinentu, zapravo poziciju ostrva, što nismo već geografski. Trebalo bi stoga da Srbija i EU pronađu realistični proces integracije, otklanjajući iz njega sve ono što je izazvalo zamor materijala na obe strane, te bi u tom procesu trebalo biti precizniji pocrtavajući šta je realno, a šta nije da EU ponudi, a šta je realno, a šta nije da Srbija ponudi u smislu redefinisanja svojih nacionalnih interesa. Potpuno je jasno da EU trenutno ne može da ponudi Srbiji i regionu (osim možda Crne Gore) članstvo na brzoj traci jer su s ratom u Ukrajini iskrsli novi prioriteti, kao što je potpuno jasno da Srbija ne može da prizna eksplicitno nezavisnost tzv. Republike Kosovo jer to ne bi uradila nijedna država na našem mestu, što ne znači da pregovarački proces između Beograda i Prištine ne treba nastaviti u potrazi za održivim rešenjima. Kad se zbroje svi pregovarački procesi u vezi sa ekonomskim, bezbednosnim i institucionalnim parametrima i neizbežnim Kosovom i Metohijom, onda je Merc-Makronov plan o gradualnom (postepenom) nastavku procesa pridruživanja regiona EU optimalan, jer će omogućiti integraciju regiona u jedinstveno evropsko tržište, pri čemu ostaje zadatak da i mi ovde formiramo svoje funkcionalno regionalno tržište i saradnju, dok ćemo u drugim sektorima napredovati onoliko koliko budemo spremni.