FAMOZNO: OD ČEMPRESA DO SRPSKIH GROBOVA
Hajde da obnovimo gradivo da zaborav ne bi izbrisao sve. Elem, neka pariska naše gore liska otišla na izložbu Ljube Popovića, pogledala eksponate, došla do zaključka da na Ljubinim slikama nema ništa eksplicitno srpsko - a svakom ko je pogledao makar jednom neko Ljubino platno jasno je ko dan da na Ljubinim slikama nema ničega što bi bilo od ovoga svijeta. I eto, tako je to bilo. I šta je uradila pariska naše gore liska?
Kako šta? Reagovala nacionalno svesno, hitno dojavila „tamo gde treba“ - tačnije: kome treba, Ćosiću - da na Ljubinim slikama „nema ništa srpsko“. Što je dodatno pojačalo Ćosićevu „zabrinutost“, glavnu karakteristiku srbskih patriotskih intelektualaca, koja bi - nota bene - bila opravdana kad bi ti dilberi bili zabrinuti zbog svog mentalnog zdravlja, za šta imaju jakih razloga, a ne za Srbiju i Srbe. (Za šta, doduše, takođe ima razloga.)
Jbg. Nije to bila mala stvar. Ljuba je bio (po meni i ostao) najveći živi, svetski slavni srpski slikar, može li se - sme li se u stvari - dopustiti da na njegovim platnima ne bude ničeg srpskog? Ono, fakat, svetski slavni su bili i Dado i Vlada Veličković, ali Dado je Crnogorac, tek na njegovim slikama nema ničeg srpskog. A Veličković? Veličković nije davao ni pet para na „srpsko stanovište“.
Znao je naravno Ćosić - nije on bio toliki tupson - da su na Ljubinom platnu namalani čempresi, ali je čemprese - da bi se patriotski duhovi smirili i da bi „mu ga dao“ za našu stvar - unapredio u „srpske topole“. Ćosić, međutim - u to sam siguran - nije znao da topole ni u kom slučaju nisu i ne mogu biti srpske. Topola - iliti stručno populus alba - pripada biljnom svetu, hiljadama puta blagočestivijem od životinjskog, ljudski da i ne pominjem. Mogu topole rasti, kao što i rastu, na teritoriji Srbije, mogu biti i u nečijem - privatnom ili šumskogazdinstvenom vlasništvu, ali topola može biti srpska samo onoliko koliko onaj naš Marsovac koji pohodi novogodišnje dočeke beogradske može biti Srbin.
Ovaj uvod je valjda bio dovoljan da dokonate da srpsko stanovište - bolje rečeno: oni koji obole od srpskog stanovišta - neguju temeljno pogrešno, često katastrofalno, razumevanja pojmova i stvari, zbog čega nastaju veoma ozbiljne posledice po srpsku istoriju i život.
Epizoda s čempresima posrbljenim u topole još i može proći kao zajebancija, ali kada se nađe neki delija da grobove u kojima leže izginuli Srbi - kojima, inače, smrt poništava i nacionalnost - unapredi u srpsko pogranično kamenje, e onda Rogonja dolazi po svoje, obmota qwzr bodljikavom žicom i strpljivo čeka da li će ponešto iz naše sutrašnje kolumne nekom doći iz dupeta u glavu, pa da - ako nikom ne dođe - krene u akciju.
