Takođe nebrojeno puta koristio kao metaforu naših udarničkih udaranja glavom o zid, presipanja iz šupljeg u prazno i tumaranja po bespućima povijesne zbilje. U tim tumaranjima mic po mic smo dotumarali i do situacije koja se u aeronautici zove „stall“.
I tu sam situaciju opisao, ali hajde da obnovimo gradivo. Stall se događa kad avionska krila - zbog prebrzog uspinjanja, bez dovoljno pogonske snage - izgube takozvani uzgon, posle čega sledi aerostrmopizd. Srećna je - mada bi se mogla nazvati i nesrećnom - okolnost što se Srbija po prirodi geografije već nalazi na zemlji, tako da nije u stanju da se fizički olupa, pa stvar prolazi neopaženo.
Sad idu jedna loša i jedna dobra vest. Loša vest glasi: budući da se, kako rekosmo, već nalazi na tlu, Srbija će u stanju permanentnog zastoja ostati sve dok se nešto suštinski ne promeni - što čisto sumnjam da će se dogoditi, bar ne skoro, znači vremena nisu povoljna. A šta je dobra vest? Dobra vest je: biće sranja kol’ko oćeš..
Kad kažem suštinska promena - i kad na tu temu džaba krečim - ne mislim na „prevazilaženje srpskih podela“, „pomirenje“, „dijalog“ i ostale trice i kučine s repertoara zasenjivača pretpolitičke prostote, ne mislim čak ni na najbrže i najefikasnije rešenje - na ustavotornu skupštinu, nemamo mi visinu za to - mislim na potpisivanje temeljnog sporazuma vlasti i opozicije da se od dana potpisivanja nijedna vlast (i nijedna opozicija kad dođe na vlast) neće mešati u rad policije, tužibapstava i kadiluka.
Ovo je verovatno koštalo života najmanje 15. 000 beogradskih vrabaca koji su, pročitavši gornju rečenicu, pomrli od smeha.
Avaj, to je nemoguća misija. A evo zašto je nemoguća, što reko Blic. Zato što već dvesta godina ovdašnjem življu ne dolazi iz dupeta u glavu da ponavljanje istih (naopakih) postupka, u istim (ili sličnim) naopakim situacijama, uvek daje isti naopak rezultat, koji u Famoznom zovemo „ovo što nikad ovako nije bilo“.
U XIX veku je, doduše, bilo nekih batrganja, nekih kilavih pokušaja da se stvari postave s dupeta na glavu, bilo je nekih batrganja - kilavijih od onih iz XIX veka - i krajem XX veka, međutim, od stogodišnjice Majskog prevrata - svečano proslavljenog Đinđićevim streljanjem - nikakvih batrganja više nema. Od tada naovamo - pogotovo od 2016 - zavladalo je uzorno nacionalno jedinstvo u srpskim svetinjama, pravoslavlju srpskog stila, Vidovdanu, kosovskom zavetu, ćirilici... Dopište ako sam nešto propustio.
Uobičajilo se smatrati aksiomom da je s napred navedenim sistemskim postavkama sve u redu, da se s tog puta ne sme skretati, a da srpskim devojkama (i dečacima) sreću kvare loši srpski vladari. Zašto to tome nije tako - iako su srpski vladari fakat loši - o tome se možete obavestiti u našoj vikend kolumni.
