Mislim na čoveka koji je devedesetih po kiši lepio plakate, pa ga je posle 2000. komšija zbog toga gledao popreko, a on je i sledeće nedelje došao na sastanak. Na ženu koja u opštinskom odboru već dvadeset godina otključava prostorije stranke, sprema kafu i vodi zapisnik, a nijednom nije tražila ništa za sebe. Na ljude po malim mestima širom Srbije koji su ostali socijalisti onda kada je to bilo najskuplje, kada nije donosilo ni posao ni korist, nego samo neprijatnosti. Njima niko nikada nije rekao hvala, a bez njih ove partije danas ne bi bilo.
Zato znam da se partije ne održavaju zahvaljujući foteljama. Fotelja se izgubi na jednim izborima. Ti ljudi su ostali i kada fotelje nije bilo, i kada su nas otpisivali, i kada je bilo lakše preći tamo gde je toplije. Ostali su zato što su verovali u nešto sasvim jednostavno: da država mora da čuva čoveka koji radi i da starost ne sme da bude strah. Nisu to učili iz knjiga. Znali su to iz sopstvenog života.
A šta su za to dobili? Ništa što može da se prebroji. Nijedan od njih nije dobio ni posao, ni funkciju, ni mesto na listi. Dobili su nešto što se ne vidi, osećaj da su ostali uz nešto svoje i da nisu izneverili ono u šta veruju. Taj čovek koji je lepio plakate nikada nije ušao ni u jednu salu u kojoj se odlučuje. Ali kada danas prođe kroz svoje mesto, može svakoga da pogleda u oči. To mu je vredelo više od svega što se dobija.
Ali te ljude vreme stiže, kao što stiže sve nas. I zato pošteno moram da postavim pitanje koje se na rođendanima obično ne postavlja. Ko će sutra da stane tamo gde je taj čovek stajao trideset šest godina?
Neko će reći da mlade to ne zanima. Ja mislim da nije tako. Nedavno mi je prišao momak od dvadeset pet godina, završio je fakultet, radi na određeno i postavio mi samo jedno pitanje: kada će moći da uzme stan i da zna da će ga otplatiti. Nije me pitao ni za jednu partiju, ni za jednog političara. Pitao me je za svoj život. A to je isto ono pitanje koje je pre trideset šest godina postavljao njegov deda, samo drugim rečima.
Mlad čovek danas ne pita kojoj partiji pripadaš. Pita hoće li od svoje plate moći da živi, hoće li smeti da planira porodicu i da li će morati da pakuje kofere da bi imao budućnost. To su ista ona pitanja zbog kojih su naši ljudi ostajali svih ovih godina, samo su danas obučena u novo ruho. Ko na njih bude imao odgovor, njemu će mladi sami doći.
Trideset šest godina niko nam nije poklonio. Izneli su ih ljudi kojima niko nikada nije rekao hvala. Ako želimo da ovaj rođendan ima pravi smisao, onda ono što su oni nosili mora da bude predato onima koji dolaze. U suprotnom, svaka godišnjica ostaće samo datum u kalendaru.