Hajde najpre da se podsetimo šta su to bili Preki sudovi. To su, ukratko, bili narodni sudovi sastavljeni od opančara, vodoinstalatera, domaćica i slučajnih prolaznika koji su po naređenju komunističkih vlasti sudili „narodnim neprijateljima“.
Preki sudski postupak bio je krajnje jednostavan: „Drugovi, je li taj i taj (narodni neprijatelj) kriv“, pitao je predsednik suda, opančar. „Kriv je, kriv je“, odgovarali su članovi Prekog suda. „A je li pravedno da ovog narodnog neprijatelja osudimo na streljanje“, pitao je dalje predsednik-opančar. „Pravedno je, pravedno je“, odgovarali su članovi prekog sudskog veća.
Tako je preka posleratna narodna pravda pred streljački stroj poslala određeni broj nespornih saradnika okupatora, ali - „zbog krivičnog dela kulturne saradnje sa okupatorom“ - mnogo više nedužnih glumaca, čak i amatera koji su za vreme okupacije igrali predstave na srpskom, za srpsku publiku, a zabeleženi su i slučajevi da su neki od streljanih osuđeni na smrt samo zato što su im preke sudije bile dužne neke pare. Shvatićete zašto.
Nešto kasnije pravdu su u svoje ruke preuzeli redovni sudovi, u kojima su sedeli pravnici, koji su sudili malčice proceduralnije i koji su - osim na streljanja - osuđivali i na kraće ili duže vremenske kazne, plus deset godina oduzimanja građanskih prava po izlasku iz apsane.
Gubitak građanskih prava je podrazumevao sledeće: „gubitak biračkog prava, zabranu javnog istupanja i zapošljavanja u državnim službama“. Po isteku kazne osuđenicima su vraćana sva oduzeta prava.
U političkom smislu, Ljubiša Ristić se jeste obrukao petljavinom s JUL-om - mada sam skloniji mišljenju da je pravio budalu od sebe - ali, koliko je poznato, nije bio umešan ni u kakva nepočinstva, nije bio sudski gonjen niti osuđivan. Sve i da jeste, čak bi mu i posleratno narodno pravo, po isteku kazne, vratilo građanska prava, uključujući i pravo na zapošljavanje u državnim službama.
Ne vidim razlog zašto bi neosuđivanom Ljubiši Ristiću - koji mi, i to valja napomenuti, zbog levičarskih proseravanja nikada nije bio simpatičan - posle celih dvadeset i šest godina bilo uskraćeno građansko pravo na zapošljavanja u (bedno plaćenoj) državnoj službi.
Jer, pazite, ako se Ristić politički obrukao - a izgleda da je i nastavio da se bruka - na njegovoj profesionalnoj karijeri i umetničkom integritetu nema mrlja, sledstveno držim da, poodmaklim godinama uprkos, Ljubiša Ristić i dalje ima dovoljno znanja i volje da klinički mrtvi i na niske grane spali Atelje vrati u pozorišni život. (Iz razloga koje ću navesti u našoj sutrašnjoj kolumni, neće Ristić, naravno, uspeti u tome, brže će iz Ateljea nego u Atelje.)
Nemojte očekivati da se sad proserem da „politici nije mesto u pozorištu“. Još kako joj je tu mesto. Ali pozorište nije - i ne sme biti - partijska ćelija, a još manje skup političkih istomišljenika. Nastavak u sutrašnjem broju.
