Sećate li se naše onomađašnje kolumne u kojoj sam napisao da je svako društvo mnogo više od skupa njegovih delova. Nisam to napisao tek da bih nešto napisao, čisto retoričkog efekta radi. To je sociološki uglavljena činjenica. Koja - sad se spremite da padnete na dupe - ima veze i s neurologijom. Kako veze s neurologijom? Evo kakve.
Nijedan vam neurolog to neće javno reći - to nije naučna činjenica - ali mnogi neurolozi privatno misle da se modeli društvenog ponašanja, koji se ponavljaju tokom dugog vremenskog perioda, preko tzv. miror neurona - koji u mozgu „preslikavaju“ tuđe ponašanje kao da ga mi sami radimo - s vremenom somatizuju te modele ponašanja i praktično uslovljavaju pripadnike društva da u određenim situacijama reaguju na isti način na koji su reagovali i njihovi dedovi, koji - koliko god da su mrtvi, hteli mi to ili ne - i te kako oblikuju društvenu stvarnost.
Valja napomenuti da uslovljenost o kojoj govorim nije ništa urođeno, da nema nikakve veze s genetikom, da somatizacija ponašanja nije determinisana, da ne ukida slobodu volje, da se svaka bihevioralna somatizovanost - samo ako se uloži izvestan napor ili, još bolje, ako se doživi neki šok- može desomatizovati.
Moja istraživanja u oblasti kuhinjske neurologije utvrdila su da gvozdeno pravilo srpske miror neurologije nalaže da se srpsko društvo u prelomnim momentima uvek oduševi stvarima, ljudima i pojavama zbog kojih posle gorko zažali i posluži kao predmet poruge.
Treba li da vas podsetim na opštenarodnu, kimilsungovski procentnu, miror neurološku oduševljenost Čosićevom i Miloševićevom politikom darmara bez krčmara i na činjenicu da je čak uoči strmopizda s vlasti Milošević dobio 2.000.000 glasova, što Vučić ni u najboljim danima nije dobijao.
Treba li da podsetim na činjenicu da se, nakon konačnog Miloševićevog strmopizda i formiranja „prve demokratske vlade“, većinski deo DOS-a počeo ponašati onako kako je bubanj srpske miror neurologije oduvek govorio, što će reći da je svako gledao kako da se ugradi u podelu plena, gde šta da ućari, kako da se dokopa stana na mufte i - last but not the least - kako da se najede i napije o državnom trošku i da (doduše o svom trošku) naguzi neku slikonsku sponzorušu.
Isto se može reći za većinsku DOS-ovu bazu, tzv. demokratsku javnost koja je glasala protiv Miloševića, ali koja je na podobije većinske DOS-ovske elite od petog oktobra nadalje stala gledati kako da se negde ugradi, kako da nešto ušićari ili bar da privatizuje neko potkrovlje. Ono „nešto“ veće od skupa delova društva je miror neurološkim putem nagonilo privremenu pobedničku stranu da se ponaša slično kako su se ponašali (privremeni) gubitnici. Nisam još prekardašio, ali imam toliko toga da vam kažem da ću to morati učiniti u sutrašnjem broju.
