Tada više nisu važni tabele, pravilnici, budžetske linije i nadležnosti institucija. Važno je da li možemo da zakažemo pregled, da li postoji lekar, da li ćemo dobiti terapiju i da li je lek koji nam može pomoći dostupan. A možda najvažnije pitanje glasi: da li ćemo imati jednaku
šansu da se lečimo bez obzira na to koliko imamo godina, gde živimo i koliko novca imamo?
Tu pravo na zdravlje postaje pitanje ravnopravnosti.
Zdravstveno stanje je godinama među značajnim osnovima zbog kojih se građani obraćaju povereniku za zaštitu ravnopravnosti. Ali iza statistike se kriju vrlo različiti ljudi: stariji čovek iz udaljenog sela, osoba sa invaliditetom kojoj zdravstvena ustanova nije pristupačna,
hronični bolesnik, porodica koja čeka terapiju, pacijent koji se nada da će inovativni lek postati dostupan.
Za svakoga od njih zdravstveni sistem izgleda drugačije.
Zbog toga smo kao institucija poverenika pokretali inicijative koje se odnose na dostupnost zdravstvene zaštite i hitne medicinske pomoći, položaj stanovnika udaljenih sredina i neformalnih romskih naselja, ostvarivanje prava hroničnih bolesnika, kao i na kriterijume pod kojima se određeni lekovi obezbeđuju na teret zdravstvenog osiguranja.
Ali postoji i druga strana ove priče o kojoj se često govori mnogo tiše.
Zdravstvo košta. I to mnogo.
Nijedna država nema dovoljno novca da svakome, odmah, obezbedi svaku novu dijagnostičku metodu, svaki lek i svaku terapiju koja se pojavi. Medicina napreduje neverovatnom brzinom, inovativni lekovi menjaju prognoze bolesti koje su do juče bile gotovo neizlečive, ali neke od tih terapija koštaju desetine ili stotine hiljada evra po pacijentu.
Zato je najlakše obećati sve. Mnogo je teže odgovorno odlučivati.
Ove nedelje sam sa saradnicima imao veoma dobar sastanak s direktorkom i predstavnicima Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje. Važno mi je da to kažem javno: razgovarali smo s ljudima koji dobro poznaju sistem, koji su profesionalno i otvoreno saslušali pitanja koja smo pokrenuli i koji su spremni da traže rešenja.
Naravno, RFZO radi u okviru finansijskih mogućnosti države. To nije izgovor, već činjenica koju ozbiljna javna politika mora da uzme u obzir.
Upravo zato razgovor o ravnopravnosti u zdravstvu ne sme da se pretvori u takmičenje u lepim obećanjima. Posao poverenika nije da sastavlja listu lekova, niti da određuje zdravstveni budžet. Naš posao je da pitamo da li su kriterijumi pravični, objektivni i jednaki za sve i da li neko pravilo, možda i bez namere, određenu grupu ljudi stavlja u nepovoljniji položaj.
A posao RFZO je težak: ograničenim sredstvima treba odgovoriti na praktično neograničene potrebe.
Zato me raduje što između naših institucija postoji profesionalan dijalog i što iskustvo pokazuje da fond ozbiljno razmatra preporuke i inicijative poverenika i veliki deo njih prihvata. Jedna od tema koja će postajati sve važnija jesu inovativni lekovi.
Za pacijenta i njegovu porodicu inovativni lek nije stavka u budžetu. On je nada. Ponekad poslednja.
Ali upravo zato odluke o njihovoj dostupnosti moraju biti zasnovane na jasnim medicinskim kriterijumima, rezultatima terapije, potrebama pacijenata i finansijskim mogućnostima države. Moramo stalno širiti krug ljudi kojima su savremene terapije dostupne, ali istovremeno čuvati održivost sistema koji treba da leči milione građana.
Ravnopravnost, naime, ne znači da svako može dobiti sve. Znači da niko ne sme biti zaboravljen.
Da poštanski broj ne određuje kvalitet zdravstvene zaštite. Da starost sama po sebi ne zatvara vrata terapiji. Da invaliditet ne znači dodatnu prepreku do lekara. Da siromaštvo ne pretvara pravo garantovano zakonom u privilegiju onih koji mogu da plate privatno. I da institucije imaju obavezu da stalno pomeraju granicu onoga što je moguće.
Možda nikada nećemo imati dovoljno novca za sve potrebe zdravstvenog sistema. Ali možemo imati dovoljno odgovornosti da svaki dinar trošimo pravično, dovoljno profesionalnosti da odluke donosimo na osnovu jasnih kriterijuma i dovoljno empatije da iza svake budžetske stavke vidimo čoveka.
Jer na kraju se kvalitet zdravstva ne meri samo brojem dobrih lekara, medicinskog osoblja, bolnica, aparata i novih lekova.
Meri se i odgovorom na jedno mnogo jednostavnije pitanje:
Kada se razbolim, da li će ovaj sistem biti tu i za mene?
