U Srbiji - povremeno (i nakratko) i na drugim mestima - loše politike ne kreiraju loši političari - iako ih oni sprovode u delo - nego kape loših politika kroje loši istoričari i loši pisci koji, kad njihov književno-politički projekat prdne u čabar, izvuku dupeta, dočim sprovodnici loših književnih politika, političari, po pravilu najebu.
Uzmimo primer iz recentne prošlosti. Miloševićevu lošu politiku je sublesastim memorandumom, lošim romanima uz sasluživanje još lošijih romanopisaca i dibidus loših pesnika skrojio Dobrica Ćosić. Milošević je tu politiku sprovodio, ratovao protiv realnosti i završio kako je završio, a Ćosić je, nit luk jeo nit luk mirisao, svoju lošu politiku premestio na rezervni položaj, u kabinet Borisa Tadića, u kome je ta politika 2012. definitivno prdnula u čabar.
Napred rečeno uopšte ne znači da Visoka Politika takođe nije Ćosićeva - drugih politika uostalom u Srbiji i nema - ono, međutim, što je izazvalo sveopšte ibretenije usponom i potonjim poslovima i danima Visoke Politike bio je poremećaj čaršijskog reda, činjenica - koja dosta duguje Hegelovoj paraboli o gospodaru i robu - da od 2012. naovamo vlast preuzima i srpsku politiku kroji društveni sloj kome je u prethodnim Ćosićevim politikama (svih vremena i boja) bila namenjena uloga topovskog mesa, polurobovske radne snage, mitingaške mase i rešeta za plašenje zapadne mečke.
Članstvo i Simpatizerstvo Visoke Stranke, Visoko Klijentelstvo i Visoko Glasačko Telo jest takvo kakvo je - a znamo kakvo je - ali ima tu jedna interesantna stvar. Članstvo i Simpatizerstvo Visoke Stranke, Visoko Klijentelstvo i Visoko Glasačko Telo takvim kakvo jeste je vekovnim zaglupljivanjem, sluđivanjem i upumpavanjem resantimanskih epskih nebuloza i osvetničkih poriva napravila upravo elita cincarsko-kalburske čaršije, jer je Čaršiji upravo takav, sluđen, neobrazovan i nerasudan, „naš narod“ bio potreban na poslovima realizacije sumanutih cincarsko-kalburskih velikodržavnih projekata bez krčmara i pokrića.
Nije to bio prvi put da naš narod preuzima vlast od cincarsko-kalburske elite.
Evo poučne priče koju su mi davnih dana ispričali stari Užičani. Nekoliko godina pre Drugog svetskog rata cena živog jagnjeta na stočnoj pijaci bila je dva dinara, dočim je otkupna cena sirove jagnjeće kože bila dva zarez pet dinara.
I šta? Užički domaćini kupe od neznavenih seljaka jagnje za dva dinara, kožu prodaju za dva i po, jagnje ispeku i u slast pojedu, pritom ništa ne potroše, a pride nešto i zarade. I tako je to išlo do rata i dolaska smutnijih vremena kada su seljaci otišli u partizane, osvojili Užice i tokom trajanja Užičke republike postreljali užičke domaćine.
