Koliko vojnika odlazi, koliko ostaje, da li je to mnogo ili malo. To je, međutim, pogrešno postavljeno pitanje. Pravi problem nije veličina jedne misije, nego praznina koja nastaje kada se više institucija istovremeno povlači, slabi ili gubi poverenje onih koje bi trebalo da štite.
Jer bezbednost zajednice ne počiva na jednom stubu, nego na arhitekturi. A ta arhitektura na Kosovu i Metohiji danas puca na nekoliko mesta odjednom.
Počnimo od međunarodnog prisustva. Kfor danas broji oko 4.600 pripadnika iz 31 države, a Alijansa je najavila prilagođavanje te brojke uz obrazloženje da je bezbednosna situacija poboljšana. Odluka je reverzibilna i NATO naglašava da će se snage vratiti ako bude potrebno. Ali tu je i drugi sloj. U Vašingtonu su još u martu dvopartijski kongresmeni upozoravali Stejt department da bi prevremeno smanjenje američkog prisustva moglo da destabilizuje ne samo KiM nego i širi region. Kad zabrinutost dolazi i od demokrata i od republikanaca, to nije stranačka politika, nego procena rizika.
Ispod Kfora stoji Euleks, misija koja u bezbednosnoj arhitekturi KiM ima ulogu drugog odgovora, onog koji stupa na scenu kada Kosovska policija ne može da izađe na kraj sa situacijom. Mandat joj traje do juna 2027. godine, ali misija danas ima manje od 400 pripadnika, što je senka nekadašnjeg kapaciteta. Treći nivo je Kosovska policija. I upravo tu je čvor.
Od novembra 2022. godine četiri opštine sa srpskom većinom praktično su ostale bez lokalne policije, pošto je više od 500 pripadnika srpske zajednice kolektivno podnelo ostavke. Nijedan od njih nije se vratio na posao. Tu prazninu popunili su policajci koji dolaze spolja, iz druge sredine i drugog jezika, i to je od prvog dana bio problem i po logici i po posledicama.
Posledice nisu apstraktne. Pre samo nekoliko dana Policijski inspektorat zatražio je suspenziju dvojice policajaca zbog prekomerne upotrebe sile prema jednom Srbinu. Hjuman rajts voč u svom izveštaju za 2026. godinu beleži policijske racije nad institucijama u srpskim sredinama i tenzije koje one proizvode. Zajednica koja sistematski ne veruje policiji neće tu policiju zvati kad joj zatreba pomoć. A bezbednosni sistem koji niko ne zove nije bezbednosni sistem.
Na sve to dolazi i treći sloj praznine, onaj politički. Prištinska administracija je od februara 2025. godine prošla kroz tri izborna ciklusa, raspuštenu skupštinu i višemesečne blokade oko popune najviših funkcija. Tamošnje institucije su mesecima funkcionisale u tehničkom mandatu, a desetine agencija ostale su bez rukovodstava. Politička petlja u kojoj se blokade smenjuju izborima, a izbori proizvode iste rezultate, traje već skoro dve godine. Administracija koja mesecima ne uspeva ni da konstituiše sopstvene organe teško da ima kapacitet da gradi poverenje zajednice koja joj ionako ne veruje.
I onda se sasvim logično postavlja pitanje: ko tačno garantuje bezbednost srpske zajednice u međuvremenu? Postavljam ga zato što bezbednosni vakuumi ne ostaju prazni. Njih neko popuni, a u našoj istoriji to nikada nisu bile dobre sile.
Odgovor zato ne sme biti ni ćutanje ni povišen ton, nego institucionalni rad. Prvo, smanjenje međunarodnog prisustva mora biti vezano za merljive uslove na terenu. Drugo, povratak Srba u policiju na severu više nije simbolično pitanje, nego bezbednosno. Treće, mehanizmi odgovornosti za prekomernu upotrebu sile moraju da rade vidljivo i brzo.
I četvrto, ovo je tema za sto. Upravo smo s Vašingtonom pokrenuli Strateški dijalog, mehanizam stvoren da se o ovakvim pitanjima razgovara redovno i sistemski, a ne tek nakon incidenta.
Mir na Kosovu i Metohiji decenijama je počivao na tuđem prisustvu. Ali model koji ga zamenjuje mora biti izgrađen pre nego što stari nestane, a ne posle. Jer razlika između stabilnosti i krize na Balkanu najčešće nije u tome koliko je neko jak, nego u tome koliko je praznine ostavio za sobom.
