Na primer, Marko Kraljević u svesti svog naroda zauzima više mesta od svih Nemanjića zajedno. Najveći heroj srednjeg veka Stefan Lazarević skoro da je zaboravljen u narodnoj tradiciji. U novije vreme, najodaniji Titov saradnik Aleksandar Ranković pominje se u narodu kao zatočnik srpskih interesa, iako nikad nije osporavao Tita. Isto to važi i za Krcuna. Sam Tito je bio obožavan, uglavnom ne prisilno, da bi ga kasnije mnogi videli kao najvećeg zlotvora Srba. Nečiji status u narodnom pamćenju ne zavisi od propagande. Nikakva vlast nije radila na kultu Kraljevića Marka.
Menjanje slike
To varljivo sećanje nije samo odlika narodne kulture. I istorijska nauka i školski udžbenici menjaju sliku o istorijskim ličnostima. Promena nije uvek politički motivisana. Žene su širom sveta postale teme naučnih knjiga i školskih lekcija tek krajem 20 veka. Današnjica nalaže koga iz prošlosti da veličamo. Zato su Hrvati odbacili sve svoje Jugoslovene i skoro sve partizane. Pokušavaju da zaborave najveću bitku hrvatskog naroda u poslednjih sto godina. To je Sutjeska, suviše zajednička sa Srbima, suviše partizanska. Mladi Hrvati ne znaju ko je komandovao Drugom dalmatinskom, a znaju za Francetića, koji se nije samostalno borio ni u jednoj bici. Čitavo njegovo ratovanje se svodi na lešinarenje iza nemačke vojske.
(Ne)pristrasno
Izbor istorijskih velikana nikada neće biti uklesan i nepromenljiv u nekakvoj okamenjenoj istorijskoj svesti. Niti to treba da bude. I pojedinci i narod traže nadahnuće u ranim ljudima i događajima, u skladu s tim šta im je činiti. Istorijsko sećanje je kao zid u sobi na koji stavljamo različite postere i natpise. Ili na hajlajtovanje u digitalnom svetu. Može li tu dospeti pogrešna ličnost ili događaj? I te kako. Kako da znamo ko je lažni istorijski idol? Možda da postavimo nekoliko pitanja. Uzmimo tog Francetića. Da li je on doneo dobro hrvatskom narodu? Da li svojim životom ili svojom smrću može da posluži kao moralni uzor? Pominjem smrt jer i poraz može da bude svetao primer, ako je iz uzvišenih razloga i ako je u borbi s premoćnom silom. Takvi uzvišeni porazi su Termopili i Kosovski boj. Odrediti ko je doprineo svom narodu i ko treba da služi kao uzor za sadašnjost i budućnost nije nimalo lako. Čak je i Francetić zasigurno smatrao da klanjem srpske nejači čini dobro Hrvatima. To veruju i njegove pristalice danas.
Da li uopšte postoje nepristrasna naučna merila za nečiju istorijsku veličinu? Ko ih donosi? To možda podseća na jedno pitanje iz svakodnevnog života. Kako znamo da li su nam roditelji primeri za ugledanje? Na to pitanje ne odgovaramo jednom zasvagda. U raznim životnim iskušenjima sećamo se dela svojih roditelja kao nečega što treba da oponašamo, ili kao nečega što ne smemo da ponovimo. Veliki su oni roditelji koji nam skoro uvek daju primer za ugledanje. To važi i za istorijske velikane.
