Ipak, čovek je društveno biće, te se, što radi sopstvenog, što radi opšteg društvenog razvoja, mora udruživati s drugima u raznorazne poduhvate, te stoga neka apsolutna nezavisnost nije moguća ni za ljude ni za države jer i jedni i drugi trebaju prijatelje. Otuda je definicija spoljne politike svake države bezvremena i prilično jednostavna - imati više prijatelja nego neprijatelja. Konačno, ako neka apsolutna nezavisnost nije moguća ni za ljude ni za države, neka realna relativna nezavisnost ostaje poželjan ideal i za sve zrele ljude i za sve pametne države.
Takođe, pojam nezavisnosti se menjao kroz vekove, te je tako, na primer, u 19. veku, kad su širom sveta bujali razni pokreti za nacionalno oslobođenje, podrazumevao nezavisnost od tuđinske čizme, pa smo se tada i mi Srbi nje oslobodili, obnavljajući državu i međunarodno pravnu nezavisnost. Sa sopstvenom državom smo se, što zbog sopstvene kratkovidosti, što voljom velikih sila, teško kockali u 20. veku, pa u 21. veku nemamo luksuz da činimo strateške greške koje bi mogle drastično da utiču na nezavisnost države i nacije. Istina, u 21. veku niko nije potpuno nezavisan, te smo svi „umreženi“ i pomalo zavisni od pametnih telefona i ostalih gedžeta, a na geopolitičkom planu čak i najveće sile, poput Amerike i Kine, međusobno su zavisne i pitanje je da li uopšte mogu da razmrse konce te međuzavisnosti kao što pokušavaju, opet iz geopolitičkih razloga.
U 21. veku nezavisnost zapravo znači stratešku autonomiju, te stoga i prethodno pomenute velike sile, a i sve druge pametne države, teže da makar u strateškim oblastima, kao što su odbrana, visoke tehnologije i tzv. kritična infrastruktura, ne budu zavisne od drugih, pa je to sasvim poželjan i razuman cilj i za našu državu ukoliko ne želi da se u četvrtoj industrijskoj revoluciji, koja je s veštačkom inteligencijom i robotikom upravo u toku, nađe na začelju. Treba realno priznati da u ovim oblastima koje će biti presudne za stratešku autonomiju država u 21. veku ne možemo da budemo u samom svetskom vrhu jer je on rezervisan za velike sile, ali možemo u tome da postanemo jedna regionalna, odnosno srednja sila, što nam i prirodno pripada s obzirom na naše geografske, populacione i proizvodne kapacitete u regionu. Ali ne pada to s neba već se može izvesti samo uz pozitivnu selekciju kadrova i u tehničkim i prirodnim naukama, ali i u onim društvenim, koje bi trebalo da tehničkom operativnom znanju daju nacionalnu svrhu. Jednostavno govoreći, potrebna nam je pozitivna selekcija u ključnim oblastima razvoja 21. veka, uz manje politizacije i više nekog bazičnog nacionalnog konsenzusa.
Nacije se ponovo vraćaju na velika vrata, o čemu svedoči ubedljiva pobeda Alternative za Nemačku na pokrajinskim izborima u Saksoniji-Anhaltu, što ne znači da će EU sutra propasti, ali znači da je u dubokoj transformaciji ka „Evropi nacija“, o kojoj je nekad govorio De Gol. Kako bi u toj Evropi nacija zauzeli dostojno mesto, trebaće nam više pameti, dogovora i plana, a manje svađa i neproduktivnih nadgornjavanja.
