Mislimo na zbivanja koja prate mučno porađanje takozvane - a zašto ne „prave“, o tome kasnije - studentske liste. A kad je cirkus, pred publiku u jednom trenutku mora u prevelikim cipelama da istrči i klovn. Mislimo, dabome, na Dejana Bodirogu, najizglednijeg kandidata za prvo mesto na toj listi. Zašto je uopšte važno ko je na bilo kojoj izbornoj listi pod brojem jedan?
„Prvi na listi“, piše i ćirilicom i latinicom na internetu, za sve koje to zanima, „znači biti primarni izbor stranke za donošenje odluka i vođenje institucija nakon što se prebroje glasovi... u političkoj praksi prvi na listi je najčešće kandidat te opcije za premijera... prva osoba na listi je ujedno i ‘lokomotiva’ kampanje.“
Kako se, pobogu, desilo da Dejan Bodiroga bude viđen za premijera?
Dva su moguća odgovora...
Među simpatizerima blokadera preovlađuju oni koji ističu „bezuslovnu“ podršku blokaderina. Oni kažu da „mladi ljudi ne mogu da pogreše“, veruju im unapred, blanko, na reč... i unapred potpisuju sve ono što blokaderi odluče. Ima među takvima i ljudi koje bismo mogli da smatramo i ozbiljnim, recimo nešto što se zove Akademska zajednica Novog Sada. Ako je verovati njihovom brojanju, 180 profesora i asistenata univerziteta obavezalo se da će glasati onako kako blokaderi misle da treba, po principu „ako kandiduju kamen za kupus, mi glasamo za kamen“... Tri stranke koje su imale svoje poslanike u Skupštini - i odlučivale o sudbini države! - rekle su isto: Demokratska, ZLF i Pokret građana... Odrekle su se svog programa i potpisale za blokadere. Stručnjaci kažu da su izvršili političko samoubistvo (davljenje u rasolu?), ali to je njihova stvar... Gledano iz njihove perspektive, iz koje „blokaderi znaju šta rade“, Dejan Bodiroga mora da je stvarno najbolji kandidat među svima njima.
Ovi drugi možda - šta „možda“, sigurno! - imaju više od škole (za Bodirogu se ne zna pouzdano ni da je završio gimnaziju), ili umeju jasno da izraze svoje misli prostoproširenim rečenicama (Bodiroga ne ume, narodski kazano, „mutav je“)... ali sigurno imaju neke druge mane, pa je u krajnjem slučaju Bodiroga ono najbolje što blokaderski pokret može da ponudi građanima. (Da nije rektor Đokić bolji govornik od košarkaške zvezde?)
Kad se govori o ulozi prvog na listi, u političkoj teoriji piše i ovo: „Stranke često na ovo mesto stavljaju ugledne nestranačke ličnosti (poput lekara, profesora ili umetnika) kao ‘šareni mamac’ za privlačenje neodlučnih birača.“
Računa se na Bodiroginu košarkašku slavu i dostignuća koja nisu sporna i na glasače koji svoje sportske idole, što bi rekao Radovan Treći, „vole do imbecilnosti“.
Jer ko bi zdrave pameti svom sportskom idolu dao da mu vadi zub ili samo poverio opravku auta... Ali bi mu prepustio vođenje Srbije i sudbinu svoje dece, svoju sudbinu i sudbinu svojih roditelja - školstvo, radna mesta, penzije...
Iz ove perspektive jasno je da oni koji vuku konce blokaderskih marioneta poturanjem „šarenog mamca“ manipulišu građanima Srbije i da im njihova politička volja ništa ne znači. Dok nas klovn zabavlja, iza zavese je strogi dreser s bičem i drugi mračni likovi koji su jednom već vodili Srbiju u njihovo ime, poput bivšeg guvernera NBS Dejana Šoškića. Ni „nov“, ni „neukaljan“, ali spreman da izvrši svaki nalog...
Samo što su građani Srbije, a to pokazuju ankete javnog mnjenja, prozreli igru. Ne može im se kamen za kupus poturiti kao vrhunsko umetničko delo.
Jednostavno rečeno, blokaderi se u ovom krugu neće najesti sarmi...
N. N.
