Upravo na to je mislio drevni Heraklit, zvani Mračni, kad je rekao: „Rat je otac svih stvari.“
Nije Heraklit bio ratni huškač, daleko od toga, samo je hteo da kaže da su ratovi pogonska sila istorije. E sad, dok je bilo istorije - a u našoj sutrašnjoj kolumni ćemo zašto je više nema - dok je bilo ljudi koji su znali šta je istorija, dok se diletanti nisu pačali u istorijske poslove, na ratove se gledalo kao na neizbežne periodične pojave, kao što se, recimo, još (a do ka’ će, ne zna se) gleda na zemljotrese, od kojih su neki odneli više žrtava u ljudstvu i materijalu nego neki manji ratovi.
Na osnovu napred iznetih činjenica, pisac ovog ratnohuškačkog mini-serijala hoće da kaže sledeće: odluka o tome da li će biti rata nije na ljudima, to dolazi sa „višeg mesta“ - videli smo, uostalom, da je rata oduvek bilo i da će ga uvek biti - na ljudima je odluka kako voditi rat, šta učiniti s ratom, a šta posle rata.
Ima ratova koji - ma koliko krvavi i jezivi bili - vrede više nego hiljadu godina mira. Takvi su npr. bili Napoleonovi ratovi, koji su u kratkom periodu, između 1799. i 1815, do temelja razorili feudalni poredak i na ruševinama postavili temelje novog evropskog poretka (koji se već decenijama raspada, a novog nema na vidiku). Iz Napoleonovih pisama, zabeleženih razgovora - imperatoru je bilo ispod časti da piše knjige i članke, uglavnom je diktirao - jasno se vidi da je savršeno znao šta hoće i kako to da postigne, što će reći da je imao kristalno jasan politički cilj koji je uspešno ostvarivao nasilnim ratnim sredstvima, sve dok se na kraju nije olupao u Rusiji.
(Iz offa se čuju glasovi penzionisanih zastavnika iz ratnog studija TV Hepi koju sriču Famozno i trijumfalno klikću: „Tako će se kolektivni zapad ponovo olupati u Srbiji, a Kosovo će opet biti naše.“ Ispod transkripta zastavničkih govorancija priložen je komentar moje neznatnosti: „Oće qwrz. Ovoga puta će se svi olupati.“)
Da se mi vratimo na temu, da ne kažem baš na bojište. Posle Napoleonovih ratova, ratovi su prestali da budu očevi i postali su očusi svih stvari. Dvadeseti vek je od samog početka bio stoleće „olako obećanih brzina“. Nekako se zaboravilo - ako se ikada i zapamtilo - da su jula 1914. sve zaraćene (jebene) stranke nahrupile u Prvi svetski rat čvrsto uverene da će biti završen do Božića. Po gregorijanskom, ne po julijanskom kalendaru. Dakle iste godine. (Glas Hepijevih zastavnika iz offa: „Mi smo zaslužni za Prvi svetski rat, slava nam.“)
To je tome zato što više nema velikih duhova koji bi znali šta da urade s posledicama silesije ratova koji se nižu od 1914. do današnjih dana, a ako je verovati Fridmanu - možda i zauvek.
Prekardaših. Ajd zdravo do sutra.
