Posle nastupa predizborna ćutnja, za koju držim da bi imala isceljujući efekat na srpsku istoriju i život ukoliko bi potrajala najmanje deset godina. Isto važi i za dane žalosti, tokom kojih buke i besovi koliko-toliko utihnu.
Tema naše današnje kolumne je odgovor na pitanje da li je moja neznatnost - koja sa famoznog amvona decenijama grmi protiv političkih opsesija - i sama politički opsesivna ličnost. Odgovor glasi: jeste! Zar na samom početku Dana opsesije nije priznala da je o opsesijama puno toga naučila iz ličnog iskustva.
Objekti mojih opsesija su glavni distributeri opsesivno-manijakalnih palanačkih ideologija i politika. Pod jedan: Ćosić i Koštunica. Pod dva: plejada zanosača njihovih muda, prevodilaca govora njihovih tela i možda brojnija plejada pseudonacional-lelemuda koji uopšte nisu opsesivne ličnosti, ali izdašno koriste atmoferu opsesivnost za muljavine širokog spektra.
U tom smislu bi se - naravno uz poslovično zrno soli - moglo reći da je moja neznatnost kontraopsesivna ličnost, što bi, kao i krle22, bilo samo polovično tačno jer bi moja neznatnost - sve i da nije okružena toksično-opsesivnom atmosferom, koju je na rečima kreirao Ćosić, a u praksu sproveo drugoopsednuti Koštunica - i dalje bila opsesivna ličnost. Konstantinović bi rekao: iskustvo nam je opsesivno. Ko sam onda ja da budem izuzetak koji bi samo potvrdio opsesivno pravilo?
Opsesija sama po sebi ne mora biti ništa loše. Opsesija, kao i holesterola, ima i dobrih i loših. Opsesija nacijom i nacionalizmom - koje, da ne bi Ćosićeve teorije i Koštuničine prakse, možda ne bi bilo, a ako bi je bilo, bila bi manje-više opsesija manjine - ima samo dva ishodišta: ili u destrukciji - ili u autodestrukciji.
Ćosić je odigrao presudnu ulogu - ne samo teoretsko-književnih, daleko od toga - u realizaciji destruktivne faze nacionalističke opsesije. S još nekolicinom ahbaba - moralnih gromada i najmudrijih srpskih glava - Ćosić lično je napravio amaterski ratni plan, koji je teslimio Miloševiću, koji je trebalo da obavi prljavi deo posla, pa da presto ustupi Ćosiću.
Naravno da se Ćosić zajebao u računu. Što bi bio njegov lični problem da i posle Miloševićevog strmopizda nije nastavio da se zajebava u računu preko svog namesnika, JexS-a Tadića, a donekle i preko drugoopsednutog Koštunice, koji je kao „rođeni Beograđanin“ imao određene rezerve prema Ćosićevim seosko-rapaljskim vizijama (halucinacije bi bila primerenija reč). Imao je on svoje malograđanske vizije, mnogo toksičnije od Ćosićevih.
Za razliku od Ćosića - kome „bog nije dao odgovor na neka pitanja“ pa je imao određenu distancu prema božjim zemaljskim namesnicima - Koštunica tu distancu nije imao, pa je ispod žita - a da demokratska javnost nijednom nije reagovala - temeljno klerikalizovao društvo. I time započeo fazu opsesivne autodestrukcije.
