FAMOZNO: ISPOVEST V. D. KOMANDANTA RV I PVO
Sve po KGB-ovskom PS-u: kožni kaput, kačket sa zvezdom petoktrakom, o pasu futrola nadaleko čuvenog, revolucionarnog pištolja „nagan“. I fakat: lepo stoji Jovu titovka i bluza.
E sad, da li je montaža puštena u opticaj pre nego što se Jovo samokandidovao za popečitelja unutrašnjih dela (da ne kažem baš Če-Ka) - pa mu je to dalo kandidacionu ideju - ili je AI uradak bio satirična reakcija na Jovovu već obznanjenu samokandidaturu, ostaće nejasno (bar meni).
Kako bilo da bilo, Bakić se dibidus u duhu neposredne demokratije samokandidovao za položaj Prvog među jednakim pendrecima, pa ako ga se sete za Dan bezbednosti, setiće se, ako ne, nikom ništa. Nadajmo se da će biti nikom ništa, a videćemo šta će biti.
MUP-ovi se u vladinim hijerarhijama važnosti nalaze na trećem mestu - na drugom nisu ekonomije, nego MIP-ovi, ali to u Srbiji, naravno, nije slučaj - što će reći da su MUP-ovi veoma značajni za istorije i živote.
To je nesporno. MUP je veoma važan. Ali ako neka vlast - ili neki „vlasni“ pojedinac - ispolji brzinu na zlo, hitrinu na grabež i nestrpljenje da zagospodari famoznim „ministarstvima sile“ - vojskom, policijom i civilnim i vojnim udbama - to po pravilu bude znak sumnjivih namera, kao što je bio znak sumnjivih namera početkom milenijuma kad je tutumrak Koštunica dao kraljevstvo za MUP i Udbu i vrlo brzo sumnjive namere sproveo u delo. Znamo priču, da se ne ponavljamo.
Ovim neću da kažem da se Bakić samokandidovao za policajnog ministra da bi organizovao streljanje (zasad N. N.) premijera, uništavao dokazni materijal i opstruirao suđenje - kao što su to uradila ministarstva Koštuničine sile - neću da kažem ni da Bakić nema potrebne kvalifikacije - u poređenju s Koštuničinim Jočićem, Jovo je Karl Šmit, a ministar policije je ionako politička funkcija, nisu mu potrebna znanja „iz struke“ - ali hoću da kažem da Bakić - ako bi njegova samokandidatura bila prihvaćena „tamo gde treba - ne bi sprovodio vladinu unutrašnju politiku (koju pre svih formuliše premijer) nego neku svoju, ako se tako može reći, najunutrašnjiju politiku na steroidima.
Da ne bude samo povika na Bakića. I moja se neznatnost svojevremeno bila samokandidovala. I to takođe za poziciju u ministarstvu sile, u datom slučaju za ni manje ni više nego položaj komandanta RV i PVO.
Sad ću da vam ispričam. Ovako je to bilo. Desetak-petnaestak dana posle petog oktobra sedi tako moja neznatnost na prozorskoj dasci u DOS-ovom ćumezu u Siminoj, pijucka neku brlju, kad eto ti iz neke pobočne sobe izlazi Đinđić, vidno iznerviran nasrtajima samokandidata i pretendenata na funkcije, pa me onako u prolazu pita: „Imaš li i ti neku želju, koju bi ti funkciju?“ Na šta je moja neznatnost rekla: „Naravno da imam, komandant RV i PVO, to mi je dečački san.“ Na šta je, opet, Đinđić rekao: „Smatraj se postavljenim, kupuj uniformu.“
Šta je posle bilo, o tome zbog karakteroloških ograničenja - ali i zbog suspensa - čitajte u sutrašnjem broju.
