FAMOZNO SVETISLAV BASARA: Znamo li mi nas
Foto: Marina Lopičić

KOLUMNA

FAMOZNO SVETISLAV BASARA: Znamo li mi nas

Lični stav

Kad je neki elebak, nekom zgodom, nekim povodom se isprazno kurčeći - kako to samo „mi“ znamo - rekao velikom piscu (i još većem šeretu) Branku Ćospiću: „Ej, more, ne znaš ti nas“, veliki pisac (i veliki šeret) mu je skresao u brk: „Znam ja nas, jebo ti nas.“ I vaistinu nas je Branko dobro znao.

Danas ću ja da „nas“ jebem. Najpre peting. Onaj moj Marsovac - koji je već izvadio intergalaktički kovid pasoš i sada pakuje kofere za dolazak u Beograd na novogodišnji provod - pričao mi je jednom, uz kafu, da je kad je prvi put došao u Srbiju i prelistao novine, bio uveren da u Srbiji živi sedam miliona sijamskih blizanaca od istog oca i iste majke, kojima se sve što se događa - i dobro i (naročito) zlo - događa saborno, istovremeno, istim intenzitetom.

Marsovci su veliki individualisti pa sam muke imao da mu objasnim da je lavina sublesastih naslova i izjava tipa „Klali su nas“, „Koliko će nas još pomreti od korone“, uključujući poslednji biser kolektivističke imbecilnosti, inače okidač za našu današnju kolumnu: „Juče nas je napustio veliki glumac Lane Gutović“ - samo dimna zavesa, vašarski privid nekakvog zajedništva u raspalom društvu, za koje su mačke sa jebališta uzorita zajednica amiša.

Ako je neko bio individualista, onda je to bio moj stari drug Lane Gutović, koji je za moju neznatnost ostao nedostižni ideal namćorluka, a eto, posmrtno mu se - dakle, u situaciji kad više nije u stanju da se brani - dogodilo ne da umre, nego da „nas“ napusti, onako kolektivno, svakog ponaosob.

Nije nepoznato, on to, uostalom, nije ni krio, da je Lane bio ekstremno nedruževan, da je imao vrlo malo prijatelja, da se uopšte nije trudio da ih stiče, naprotiv - što naravno ne znači da nije bio omiljen kao glumac - svejedno, njegova smrt je poslužila kao povod za jednodnevne dane masovne žalosti za Lanetom Gutovićem.

Čitajući patetično-mrsomudne izjave istaknutih persona dramoseratis opštenacionalne ožalošćene porodice, celo veče 25. avgusta proveo sam spekulišući šta li bi Lane, da je bio u prilici, „poručio“ više nego ubedljivoj većini ožalošćenih i na kraju sam - s verovatnoćom od 85% - dokonao da bi Lanetova poruka glasila ovako:

„Svima koje sam ‘napustio’, a koji ne mogu da me prežale, toplo preporučujem da se spale zajedno sa mnom kao indijske udovice i time svima pokažu koliko su me voleli kao što ja nisam voleo njih.“ Ako Lane baš i ne bi rekao tako - možebiti bi rekao nešto još ciničnije - svakako bi bio zadovoljan ovim što sam umesto njega rekao ja.

Lane je, što sam od njega i očekivao, i u smrti ostao isti onakav veličanstveni namćor i samotnjak kakav je bio za života, sledstveno je testamentarno odredio - mogao sam se kladiti da će postupiti tako - da bude sahranjen na lokalnom groblju, a ne u masovnim grobnicama - Aleji velikana i Aleji zaslužnih građana. Znao je Lane „nas“, jebo ja nas.

Prijavite se na newsletter.

Svakog dana besplatan pregled vesti na vaš e-mail.

* Obavezna polja
track