Tridesetogodišnja trudnica Izabela umrla je od septičkog šoka u bolnici u Poljskoj jer su lekari čekali da prvo prestane da kuca srce fetusa kako bi izvršili abortus. Oni su ovakvu odluku doneli zbog zakona o abortusu koji je u januaru stupio na snagu, a kojim je abortus, u ovoj zemlji koja je i pre toga imala jedan od najrestriktivnijih zakona na našem kontinentu, praktično potpuno zabranjen.
Pre donošenja ovog zakona bio je dozvoljen u slučajevima izuzetno teških, nepovratnih i neizlečivih abnormalnosti fetusa, a nakon donošenja ovog zakona jedini osnov koji u određenim slučajevima dozvoljava lekarima da izvrše abortus ostala je direktna opasnost po život majke. U Izabelinom slučaju, međutim, iako su lekari bili svesni katastrofalnih posledica koje to može imati po njeno zdravlje i život, lekari su u strahu od reakcije tužilaštva i moguće trogodišnje kazne zatvora odbijali da prekinu trudnoću zbog toga što je fetus imao slabe otkucaje srca i morali su da čekaju da oni potpuno prestanu.
Njenoj porodici, kojoj je iz minuta u minut slala sve očajnije poruke, najpre je rečeno da je umrla od plućne embolije i da se to „ponekad dešava“, da bi obdukcija utvrdila da je uzrok smrti sepsa koja je nastala zbog smrti fetusa u utrobi majke. Nakon masovnih protesta i stotina hiljada ljudi koji su izašli na ulice, vlada je dala „pojašnjenje“ zakonskih odredaba i optužila lekare da su oni krivi zbog toga što je Izabela umrla.
I zaista, ko je kriv? Da li su krivi lekari koji nisu reagovali iz straha da tužilaštvo ne utvrdi da Izabeli život ipak nije bio ugrožen u momentu kada su izvršili abortus? Da li je kriva država, koja ju je svojim zakonom primorala da nastavi trudnoću čak i kada je na svim lekarskim pregledima utvrđeno da je ona visokorizična, nebezbedna i za dete i za nju i da je nemoguće da će uspeti da je održi do kraja?
Da li je kriva crkva, koja od devedesetih godina prošlog veka nameće ove strašne zakone? Da li je kriva vlast, koja slepo sluša ovaj diktat i pristaje na ovakav tretman žena? Da li opozicija koja nije uspela ili se nije usudila da ih u tome spreči? Da li Evropska unija, koja je dozvolila ovakvo kršenje ljudskih prava u samom svom srcu?
Da li celokupno poljsko društvo, koje nije dovoljno stalo u zaštitu žena koje država i crkva tretiraju isključivo kao hodajuće materice koje moraju da rađaju? Da rađaju čak i kada rađaju bolesnu i mrtvu decu, da rađaju čak i kada ne mogu, čak i kada nemaju uslova, čak i kada ne žele, da rađaju čak i kada će ih to sasvim sigurno ubiti?
Da li ovaj zakon sada znači da u Poljskoj više nema abortusa? Da više nema neželjene dece? Da su odjednom sva deca u Poljskoj postala voljena i željena zato što su nemajke, decoubice i ti monstrumi, kako žene koje se odluče da prekinu trudnoću i kod nas svakodnevno nazivaju, sprečene da ubijaju svoju nerođenu decu? Naravno da ne. Procene su da više od 200.000 Poljakinja svake godine ilegalno prekine trudnoću ili to uradi u inostranstvu. Nema načina da se žena natera da rodi dete, makar crkva, evo kao i sada, počela i da ih ubija.
Lekari su čekali da srce fetusa prestane da kuca, a svi redom su zaboravili najvažniju činjenicu od svih: kucalo je i Izabelino srce.
NE PROPUSTITE
