Kad god Vesna Pešić objavi tekst na sajtu Peščanika, to bude mali sociološki praznik. Tako je bilo i juče, na proslavi Sretenja, kad sam, tumarajući po bespućinu intenternetske zbilje, naleteo na Pešićkino smatranje o prezidencijalnom kandidatu Ponošu.
Srbija je zemlja koja naprosto ne može da živi bez kontinuiteta. Sve što se događa i što će se dogoditi - ukoliko se uopšte dogodi, što najčešće nije slučaj - mora da crpi legitimitet iz nekog prošlog događaja, a ako takvog događaja nema, kontinuitet se pronalazi u narodnim pesmama postkosovskog ciklusa, kao što je to učinila trenutno najsjajnija zvezda na opozicionom nebu Savo Manojlović kad je u podcastu Nove Rs blagozijavio da je „Marko Kraljević prvi blokirao puteve“.
Glede Ponoša, Vesna je malčice ko ambivalenta. Ostavio je Ponoš na nju dobar utisak u nekoj emisiji, ali, jbg, s druge strane, bio je vojno lice, načelnik đeneralštaba, što je i inače teška muka duhu Peščanikovim saradnicima i čitaocima.
Što je vrlo wrong. Diploma Vojne akademije neuporedivo je bolja politička preporuka nego članstvo u SANU, a nediplomiranost na Pravnom fakultetu - odgajališu srpskih tirjana - pravi je bingo.
Sve u svemu, veli Vesna, budući da smo se našli u hamletovskoj situaciji - biti il’ ne biti - Ponoš je dobio njen imprimatur, ali da bi imprimatur potvrdila, Vesna je po osveštanom srpskom pravilu posegnula u fundus - ne kao Savo postkosovskog ciklusa - nego relativno nedavne prošlosti, u kojoj je prezidencijalni kandidat bio Koštunica.
Pešićki se Koštunica nije dopadao - u toj stvari je potpuno razumem - ali bi Koštunica - bez obzira na to što je tadašnje „biti il’ ne biti“ bilo crnje i gore od ovog - qwz moj dobio izbore da se Ðinđić, još dve stranke i još nekolicina ljudi - uprkos opstrukcijama ostatka DOS - nisu satirali od posla, danonoćno rmbačili, čak pravili i triper kombinacije, da bi neradniku izvojevali izbornu pobedu.
U tom smislu kažem: pokajte se, ne jadikujte i ne arlaučite. Sve što nas snalazi - i što će nas snaći - pravedna je kazna za to što su u Srbiji upriličeni višednevni protesti zbog razbijene glave Borka Stefanovića, a pred ondašnjim Prezidencijalnim konakom nijedan protest demokratske javnosti kojim bi se izvršio pritisak da se istraži politička pozadina Ðinđićevog streljanja.
E sad, razumem što Savo Manojlović i najnoviji opozicioni hit, ona holivudska glumica - kao i 98% opozicione javnosti - misle da će Vučićev visoki prezidencijalni poraz rešiti sve probleme i pokrenuti reke meda i mleka, ali mi nije jasno što tako misli Vesna Pešić, osoba sa ogromnim političkim iskustvom.
Sve da Vučić izgubi izbore na svim nivoima, uključujući mesne zajednice, nijedna želja antivučićevske javnosti neće biti ispunjena i nijedan san ostvaren, jer će Visoki izgubiti 50% članstva, ali neće kao Tadić & Co pasti u decenijsku letargiju, nego će iz opozicije - možda brže, jače i bolje - nastaviti da se bori za povratak na vlast. Za šta će mu, uzimajući u obzir mentalni sklop i domete opozicije, trebati tri dana. Ne više.
NE PROPUSTITE
