Afrika se ponovo vraća u eru vojnih pučeva i nestabilnosti. Državni udari su uspešno sprovedeni na zapadu Afrike: u Maliju 2020. i 2021, u Gvineji u septembru 2021, i Burkini Faso 24. januara 2022. Prevrati su se desili i na istoku kontinenta, u Čadu 2021. i Sudanu 2020. Nedavno su osujećeni pokušaji puča u Gvineji Bisao i Džibutiju.
Motivi za bunt su višeslojni: frustriranost, korupcija, siromaštvo, masovna nezaposlenost i besperspektivnost. Posle Hladnog rata u Africi je uspostavljen neoliberalni model demokratije, koji je trebalo da taj kontinent oslobodi diktature i preuzimanja vlasti od strane vojske u korist političkog pluralizma i vladavine prava.
Nažalost, demokratija u ovom delu sveta nikada nije zaživela. Ona je uglavnom kozmetičke prirode, pa je nasilno preuzimanje vlasti postalo rešenje za katastrofalno upravljanje.
Postojala je vizija Afrike o kojoj su sanjali borci za njenu nezavisnost. Nažalost, ideja o mirnoj, slobodnoj i razvijenoj Africi ostala je utopija. Svaka projekcija je propala. Uspevaju samo trgovina oružjem i nasilje. Dajući legitimitet pučistima, građani Čada, Sudana, Burkine Faso, Gvineje i Malija optužili su svoje bivše kolonijalne gospodare da su saučesnici njihovih nevolja i propadanja. Odbacili su spoljne intervencije i sankcije, koje je uveo regionalni politički blok ECOWAS.
Sankcije su imale za cilj da obuzdaju vojsku i primoraju na prihvatanje uslova za demokratske izbore i povratak na ustavnu vladavinu. Takva reakcija je bila odraz nedostatka vere većine naroda u demokratske principe, a može imati značajne posledice ne samo za ove zemlje već i za širi region. Razlog je što su se takvi pokušaji fokusirali na kažnjavanje vojske, a ne na razumevanje i pomoć u otklanjanju osnovnih uzroka koji su doveli do toga da civilno stanovništvo podrži njihove akcije.
Nesposobnost Afričke unije (AU) i Ekonomske zajednice zapadnoafričkih država (ECOWAS) da zaustave talas nasilnih preokreta, nesigurnosti i napetosti izazvala je krizu koja zahteva temeljno preispitivanje uloge, mandata, snage, kapaciteta i resursa ovih institucija koje su ogrezle u korupciji do srži i izgubile svaki kredibilitet.
Široka podrška građana ovim prevratima pojačava ideju da su oružane snage čuvari država. Građani ovih država veruju da bi vojska mogla biti kredibilna alternativa korumpiranim političkim elitama koje su izdale njihovo poverenje. Ovo osećanje moglo bi dovesti ne samo do toga da vojska zadrži znatan uticaj na politiku u ovim zemljama na duži rok već i do legitimizacije pokušaja reintegracije vojske u politiku širom kontinenta.
Uspesi i popularnost vojnih pučeva postali su presedan koji bi mogao da inspiriše nove pokretače.
Da bi se adekvatno odgovorilo na državne udare, ali i da bi se sprečili budući, mora doći do radikalnih promena. Uz pomoć regionalnih i globalnih partnera afričke države moraju da se pozabave iskorenjivanjem bolesti, gladi, socioekonomskim razlikama, strukturnim reformama, postizanjem mira i održivog razvoja. Sve to zahteva odlučne i hrabre poteze, koji bi ubrzali ekonomsku, političku i bezbednosnu integraciju kontinenta.
Međunarodna politika je previše zaokupljena tenzijama na globalnom nivou i posledicama pandemije kovida 19 da bi se brinula i bavila državnim udarima i ukupnim stanjem u Africi.
NE PROPUSTITE
