Kao što sam u petak najavio, tema naše današnje kolumne biće dugo najavljivana (i odlagana) Visoka Govorancija o pravcima daljeg razvoja naše zemlje s osvrtom na usložnjene međunarodne okolnosti. Ako mene pitate, najvažnija Visoka Rečenica je bila, citiram: „Naš posao nije da podilazimo javnom mnjenju.“ Ostatak govorancije se uglavnom vrteo oko stvarnog, mogućeg i predvidivog. Ostaje nam samo da se nadamo da će Visoka Adresa preći s rečenice na dela.
Pre nego što zađemo u sitnija crevca, valja napomenuti da u svemu što je javno - uključujući javno mnjenje i javne ličnosti - ima bar malčice psihologije javnih žena, iliti narodski - kurava. Podilaziti javnom mnjenju, iliti u žargonu „igrati za raju“, to znači plivati niz struju, a igrati za raju i plivati niz struju u ovim vremenima - a pogotovo u vremenima koja se munjevito približavaju - znači završiti u nižerazrednom Vratniku, u odnosu na koji je onaj Vratnik opevan u pesmi Zabranjenog pušenja favorit Lige šampiona.
Mojoj pažnji nisu promakla izvesna komešanja u opozicionim taborima, koji su s povišenom pažnjom pratili Visoku Govoranciju u nadi da će u njoj pronaći neki povod za stvaranje „kritične mase“ i posledični Visoki Strmopizd. Ne treba to opoziciji zameriti. Tu se radi o Pavlovljevom refleksu (zajedničkom za sve srpske boje). Ali se treba zapitati nad njihovim mentalnim zdravljem. A evo i zašto. Svako ko u ovoj situaciji - i još gorim situacijama koje slede - pretenduje na presto je ordinarna budala.
Nedovoljno se ovde ozbiljno shvata dramatičnost situacije u kojoj se našao svet, a unutar sveta i Srbija. Što je posledica katastrofalne srpske zablude da svet funkcioniše na istim principima - tačnije na odsustvu principa - na kojima funkcioniše Srbija. Ovde se misli (tj. ne misli se) da će rat u Ukrajini potrajati neko vreme, da će onda oružje utihnuti i da će se posle sve vratiti u uhodanu rutinu.
Ali to se neće dogoditi. Ratni sukobi i svetska komešanja ovog reda veličina izbijaju upravo zato da bi se prekinula inercija i razbucala rutina koja je zaglavila u ćorsokak. Što reko istoričar Fernan Brodel - veli istorijski događaji su prašina. Kad se prašina slegne, formiraće se nova rutina.
Ono čega se ja pribojavam je da će Srbija kao i toliko puta do sada - u stvari kao uvek - udarnički raditi na tome ili da 1. svoju rutinu nekako ugura ugura u novonastalu ili 2. (još pogubnije) da novu svetsku rutinu pokuša dovesti u sklad sa svojim snovima, potrebama, planovima i željama.
Poslednji je, u najboljem slučaju pretposlednji, čas da prestanemo da „idemo“ u Evropu ili u Evroaziju - u stvari bilo kuda samo ne ovde gde jesmo - i da razaberemo šta ćemo s nama, siracima tužnim bez iđe ikoga (sa osloncem na „četiri stuba naše spoljne politike“). Što rekla tibetanska budistička poslovica - „problem nije tamo gde ga vidiš, nego u načinu na koji ga gledaš“. Ako ne promenimo način gledanja na stvari, nećemo otići ni u EU ni u Evroaziju, nego u 3LPM. Gde nam, ruku na srce, i jeste mesto.
NE PROPUSTITE
