Gornji naslov je izveden iz stiha „rado ide Srbin u krajnike“, koji je Koča Popović ispevao u nadrealističkoj fazi svog dijalektičkog razvoja. U to doba Koča se sprdao sa srpskim seljačkim militarizmom, ali je već u sledećoj dijalektičkoj fazi rado otišao u vojnike. Najpre u školu rezervnih oficira Jugoslovenske kraljevske vojske, potom u Španski građanski rat i konačno u NOB, gde je dogurao do čina generala.
Koča Popović je relativno mlad prestao da piše stihove - što je šteta - ali se pod starost odao primenjenoj političkoj filozofiji, što bi bio bingo, da je bilo nekog da ga posluša. Budući da je tema naše današnje kolumne vojna, a ne filosofska, citiraću samo dve Kočine rečenice, izgovorene u osvit raspada eks-Ju, pa ću onda preći na stvar (umalo, grešna mi duša, ne napisah „u napad“).
Rečenica 1: „Bašibozluk, bagra i brabonjci ustali da obnove Dušanovo carstvo.“ Rečenica 2: „Žalosno je što su Srbi u civilizacijskom i kulturnom pogledu ostali na nivou na kome su bili pre sto godina. Oni nisu u sukobu sa svetom, već sa samima sobom, vraćaju se na šajkaču i opanak iz kojih su jedva izašli.“
Prelazimo na stvar. Izvesno vreme - posle još jednog neuspelog pokušaja da izađu iz opanka - Srbi nisu bili u prilici da rado idu vojnike, ali će, kako svari stoje, uskoro ponovo dobiti priliku. Ponovo će se, po svemu sudeći - i to na veliku radost militarnog Vulina - uvesti obavezno služenje vojnog roka u trajanju od - 90 dana.
Bilo je predvidivo da će najava uvođenja obaveznog „služenja vojske“ (tako se to zvalo u mojoj mladosti) izazvati dodatne srpske podele. Zagovornici ponovnog služenja vojske svoje stanovište argumentuju „povećanjem odbrambene sposobnosti zemlje“ i prilikom da se „mladi regruti nauče disciplini, radu, redu, miru, srpstvu i junaštvu“.
Ovaj drugi argument je koještarija. Vojska nije - i ne treba da bude - obrazovna ustanova. Rad, red, disciplina, srpstvo i junaštvo - govorim iz ličnog iskustva, sa napomenom da se „srpstvo“ tada zvalo „jugoslovenstvo“ - potraju taman koliko i vojni rok. Već na konačnom izlasku iz kasarne, lične discipline, radovi, redovi, mirovi i junaštva se vrate na predvojnička podešavanja.
A posle se teško vraćaju na vojnička podešavanja, pogotovo kad rezervisti zađu u ozbiljnije godine. Što je, uzgred, glavni argument zagovornika nesluženja vojske. Takve vojske na papiru izgledaju numerički moćno, ali na terenu - ili ne daj bože u ratu - ne pokažu se baš najbolje.
Učinkovitije je - kažu zagovornici profesionalnih vojski - imati manje vojnika, ali takvih koji su ko zapete puške, dobro obučeni, u dobroj kondiciji, nego trostruko više rezervista koji su, u međuvremenu, zaboravili kako se rasklapa puška i koji ne mogu da pretrče 100 metara. Ima tu još argumenata: npr. gde smestiti vojsku, čime je nahraniti, odenuti, obuti i naoružati. A šta ja kažem? Jesam li za to da Srbi idu u krajnike ili sam protiv toga? Nemam stav. Prestareo sam za vojsku.
NE PROPUSTITE
