Dugo najavljivani, u žestokoj napetosti iščekivani TV duel - neke novinčine su ga čak nazvale „okršaj“ - veleposednika televizora Pink Željka Mitrovića i već malčice potamnele zvezde na opozicionom nebu Srbije Save Manojlovića - najavljen kao rasprava o štetama i koristima rijaliti programa po istoriju i život u Srbiji - završio je kao rijaliti.
Iako sam osnovano pretpostavio da će stvar tako završiti, skuvao sam kafu i u zakazano vreme se namestio pred televizor. Nisam, međutim, popio kafu ni do pola, a već sam pritisnuo najbolji izum XX veka - dugme off. Niti se zbog šumova na vezi šta moglo čuti, niti se od obeju zaraćenih strana - sve i da se moglo - imalo čuti ništa što već hiljadama puta nismo čuli.
Pre nego što pređem na „meritum stvari“ (M. M. Vučinić) moram reći da se Savo Manojlović grdno autozajebao u računu ili ga je u računu grdno zajebao onaj ko ga je nagovorio da se umeša u politiku. Savo je, naime - i po domaćim i po zapadnim standardima - nedovoljno pokvaren, previše defanzivan i basnoslovno naivan za taj stari zanat. Sa druge strane - iako formalno nije političar - D. J. Žeks je odavno ovladao starim srpskim političkim zanatima i bez po muke je odneo Savov skalp u Šimanovce.
Sada prelazimo na „meritum stvari“. Na ogromnu popularnost rijalitija u našem većinskom narodu i na moralno ibretenije nad rijalitijima u Euromahali, Krugovima Dvojke i Slavskom pojasu, koji bi bili najbolje učinili da se izbore za status nacionalne manjine.
Kao i u slučaju povike na tabloide, moja neznatnost izdvaja mišljenje i glede rijaliti programa. Tačno je da tabloidne odštampotine i rijaliti programi zalaze poduboko u zonu suphumanog, ali nije tačno - i brojkama NIJE TAČNO - da su tabloidi i rijalitiji „iskvarili“ srpsko društvo, nego se srpsko društvo - zahvaljujući dvovekovnom nemaru, ošljarenju, javašluku i idenju linijama manjeg otpra - iskvarilo do te mere da su tabloidi i rijalitiji postali njegovo verno ogledalo.
Ali i nešto mnogo opasnije, o čemu ću sad govoriti. Naime, svi oni/one koji ne čitaju tabloide i ne gledaju rijalitije - iako ih 100% čitaju i gledaju u potaji, jer kako bi drugačije znali kakva su đubrad u pitanju - iz nečitanja tabloida i negledanja rijalitija izvlače zaključak da su oni/one kulturni, pristojni i pametni, što mož’ da bidne, al’ ne mora da znači.
Uobičajena zamena teza, psihologija za predškolski uzrast. Kosmodisk. Ovako to ide: „Ustanovio sam da je A rđav“ - honi soit koji pomisle da je Vučić u pitanju - „na vama je da zaključite da sam ja dobar ko lebac, da taj zaključak ne dovodite u pitanje i da ga se držite u vjekove vjekova“.
Patologija društva je mnogo kompleksnija. Tvrd vam stojim da bi - sve kad bi se (nekim čudom) ispooduzimale nacionalne frekvencije svim emiterima rijalitija - u Srbiji sve ostalo (i postajalo sve gore) isto jadno kao i sa rijalitijima. Ima li rešenja. Ima. Kad ponestane evra, prijavite se u rijaliti ili menjajte teze.
NE PROPUSTITE
