U stara, dobra novinarska vremena meseci jul i avgust bili su zvezdani trenuci drekavaca, teladi sa dve glave, proplakalih ikona i guštera koje su pisci pisama redakciji pronalazili u flašama piva.
U SFRJ manje-više sve dnevne novine imale su rubriku „Pisma čitalaca“, ali se autori tog čemernog žanra - a legion im je bio ime - nisu smatrali uspelim u životu ukoliko sočinenija ne bi objavili u Politici, koja je tada bila neuporedivo bolja od današnje, ali je to ipak bila Politika, što će reći da joj je, kao i danas, uređivačka politika bila monitoring visokih raspoloženja i očekivanja dana i uvlačenje u visoka dupeta.
Kako je vreme prolazilo, novine su, jedna po jedna, ukidale rubriku „Pisma čitalaca“, što se u početku nije primećivalo jer su u međuvremenu generacije novinara stasalih „preko veze“ mrčili artiju skomračno i polupismeno, kao i pisci pisama redakciji.
A onda su došle „godine raspleta“ i zlatno doba Politikinih „odjeka i reagovanja“, u kojima su ambiciozni mrčitelji artije davali podrške „mudrim politikama“ i osipali drvlje i kamenje na „sile mraka i haosa“. Po mojoj slobodnoj proceni - i po sećanju - na zvezdanim vrhuncima „odjeci i reagovanja“ su zauzimali oko 45% svakog broja. Čist ćar. Pisma čitalac nisu honorisana.
Tadašnji Politikin glodur Žika Minović (da l’ je, bože, živ) nije bio samo rent-a-novinar nego i rent-a-pesnik, koji je u antologiju srpske novokomponovane narodne muzike ušao kao autor teksta za hit Lepe Lukić „Od izvora dva putića“. Neki bi cinik rekao da je to nešto najbolje što je Žika napisao. I da znate da cinik uopšte ne greši.
Sa demokratskim promenama - naročito sa referendumskolopovskim promenama - došlo je i do promene uređivačke politike i poetike pisama redakciji. Piscima pisama redakciji je dato u zadatak - ili su zadatak sami sebi dali - 1. da rade na huškanju na povećanje nataliteta („da ne bismo nestali“) i 2. da ubeđuju Srbe da „ostaju ovdje“.
Moje simpatije su nepodeljeno na strani huškača na povećanje nataliteta, naivčina čvrsto ubeđenih da se deca ne prave na jedini mogući način - da ga baš ne „imentujem“ - nego iz patriotskih pobuda, na ooo-ruk, dobrom voljom, pismenim i političkim putem.
Huškači, međutim, na „ostajanje ovdje“ teška su mi muka duhu - objasniću kasnije zašto - a upravo je radi njih Rotopalankin kolegijum uveo rubriku „Moj život u inostranstvu“. Za razliku od huškača na natalitet - koji su ostali ovdje i u granicama svojih skromnih mogućnosti doprinose povećanju nataliteta - huškači na ostanak ovdje svi do jednog otišli su tamo negdje - interesantno, niko od njih u Rusiju i Belorusiju - tamo se nekako snašli, skućili, skunatorili neku kintu i stali da se žale Politici i SNiS-u kako tamo gde žive sunce tuđeg neba ne grije ko što naše grije, kako su tako gorki zalogaji hljeba, kako tamo nema „duše“ i „druženja“ i kako je, uopšte, u tuđini sve teško sranje. Pa ko da ode odavdje kad pročita takve srcepratelne jeremijade. Ko god može, eto ko.
NE PROPUSTITE
