Devetnaestovekovni španski diplomata, pisac i politički teolog - inače veliki cinik - Huan Donos Kortes, jednom je zgodom u svoj dnevnik zabeležio sledeće: „Razum ljudski voli besmislice“. Čujete li glasiće iz offa koji mrmolje: „Španac, znači katolik, šta zna katolik šta su besmislice.“ Ako ne čujete glasiće, to ne znači da ne halucinirate, nego da ste ogluveli.
Našu letnju školu besmisla započećemo duboko ukorenjenim besmislenim stavom da je besmisleno i pogrešno sve što dolazi iz redova onih koji su po isto tako besmislenim kriterijumima oglašeni kao „nepravoverni“, „pogrešni“, različiti od nas, rečju „ne-mi“. Iz takvog stava proizilaze mnoge štete za istoriju i život. Uzmimo primer. Da je katolik Kortes nekom pravoslavcu rekao „pazi, provalija“, pravoslavac bi u 87% slučajeva nastavio da srlja, „jer šta zna katolik šta je provalija“.
Koliko god voleo besmislice, razum ljudski je odvajkada voleo i smisao i tu je, do relativno skoro, udarnički pokušavao da pronađe način (opevan u pesmi „Kad bi svi ljudi na svetu“) da se životnom besmislu stane na put. Svi ti načini, osim što su bili besmisleni, bili su i glupi, poput mirotvorne ideje koju je jedan ostareli hipik iz Manježa godinama propovedao u istoimenoj kafani i stekao popriličan ugled.
Ostareli (tada mlađahni hipik) naučavao je sledeće: „Ratovi su teško sranje i besmisao, ne znam, pravo da vam kažem, kako nikom pre mene nije palo na pamet da se tome može stati na put, tako što ćemo svi mi“ - hipik je bio skroman, ograničio se na SFRJot - „odbiti poziv za vojsku. I - šta? Sve nas ne mogu pozatvarati, JNA ostaje bez topovskog mesa i umire prirodnom smrću.“
Je li to bilo izvodljivo? Tehnički - da. Da smo, recimo, svi poslušali hipika i odbili poziv za vojsku, tako bi i bilo. Ali nije upalilo upravo zato jer NIJE BILO BESMISLENO. Sledeće godine ostareli hipik je dobio poziv za vojsku i odazvao se. Odazvao bi se i da je dobio poziv u rat. UPRAVO ZATO ŠTO JE BESMISLENO. JNA je, doduše, na kraju ipak umrla, ali nasilnom smrću.
Sledeća besmislica katastrofalnih razmera je neugasiva vera i nada u „mlade“. Mirotvoračke nade i projekti poput projekta ostarelog hipika za sprečavanje ratova masovnim neodazivanjem na pozive vojnih odseka odavno više nisu u opticaju i smatraju se besmislicama - iako to u suštini nisu - nada, međutim, da će „mladi“ spasti svet ne jenjava, iako je besmislenija (i neizvodljivija) od nade da će istorijsko NE pozivima u rat zaustaviti ratove. Na čemu se temelji ta nada.
Evo na čemu. Ko biva, pre ili kasnije će stasati generacija mladića i devojaka koja će nekim hokus-pokusom ispraviti greške pradedova, dedova i očeva. Mnogo je mladih - bar ih je bilo mnogo u moje vreme - koji u to slepo veruju, ali koji - slično kao što se ostareli hipik, propovednik neodazivanja, odazvao pozivu za služenje vojnog roka - ponove sve greške pradedova, dedova i očeva i pride im dodaju i svoje. Prekardaših. Nastavak u sutrašnjem broju.
NE PROPUSTITE
