Danas se završava prvi semestar naše jesenje političke škole. Ostalo je još mnogo nesavladanog gradiva, ali zbog opasnosti da „preučite“, daleko bilo, pa da se tako preučeni „odrodite od naroda“ - što je najveći strah srpskih patriotskih intelektualaca - nastavićemo predavanja po planu i programu u zimskom semestru, a do tada ćemo se baviti drugim temama. Ima ih napretek.
Za Guzijana Jeremića, međutim, postoji samo jedna tema - Kosovo. Poslušajmo šta je Guzijan rekao gostujući u jesenjem semestru „Utiska nedelje“. Ukratko prepričano, Guzijan zbori da će sitno pismo Olafa Šolca i Emanuela Makrona upućeno Visokoj Adresi - ukoliko ga Adresa ozbiljno shvati - biti presudan korak ka prijemu lažne države u UN. A posle - zna se: Kina i Rusija će „držati veto sve dok iz Beograda ne dođe pismo u kojem bi Rusija i Kina bile zamoljene da priznaju samoproglašeno Kosovo“.
Je l’ vidite vi kako jedna muva ubija dva udarca. Em, sedeći u „Utiskovom“ studiju, bez po muke „odbrani“ Kosovo, em insinuira da će Visoka Adresa leći na rudu, „izdati“ Kosovo, zbog toga izgubiti izbore, posle čega će, pretpostavljam, nastupiti Carstvije Guzijanovo.
Uzimajući u obzir crnilo oblaka koji se sakupljaju na svetskom horizontu i srpsku političku pamet poput Guzijanove - Jeremić nije izuzetak, nego pravilo - sve je realnija opasnost da, osim Kosova, izgubimo i ostatak Srbije. Televizor Raša tudej, za koga se priča da će otvoriti ekspozituru i u Beogradu, pre nekoliko dana je lansirao (pre)igrani film u kome Beogradu otvoreno sugeriše da povrati Kosovo silom oružja, da časa ne časi, nego da deluje.
Film nisam gledao, ali sam se obavestio da u njemu (između ostalih) uloge tumače Miša Vacić, Bocan-Harčenko i muzikant Feđa Dimović, koji su borbeno vrlo gotovi, a Harčenko nudi bratsku pomoć u vidu ruske vojne baze na teritoriji Srbije koja bi za Srbiju bila isto ono što je Bondstil za Kosovo.
Kasting ukazuje da film nije namenjen Visokom Mestu - za Visoko Mesto postoje drugi kanali komunikacije - nego se njime cilja na široku publiku. Producenti i režiseri filma izgleda bolje poznaju srpsku istoriju i mentalitet - možda je bolje reći istoriju srpskog mentaliteta - nego mi sami. Sledstveno, ukoliko preovladaju pameti slične Guzijanovoj (ima li drugih) - od premijere predratnog filma pa do masovnih demonstracija s pokličem „bolje rat nego NATO pakt, bolje grob nego rob“, neće proteći mnogo vremena.
Svojevremeno je isto to pošlo za rukom drugoj jednoj imperiji, Britanskoj, i to po bagatelnoj ceni od 70.000 ondašnjih funti (utrošenih uglavnom na podmićivanje dužnosnika). I - šta? Ništa. Sticajem okolnosti pobedili smo u ratu, ali smo izgubili u miru. U najgorem slučaju može nam se dogoditi da izgubimo i u ratu i miru, pa da posle vidimo šta ćemo i kako ćemo.
Ima li možda neki pravni savet tipa šta raditi „pre“. Jok. Što je urađeno, urađeno je, od sada pa do kraja rata - koji je jako počeo - svetom će, kao i u svim ratovima, vladati determinizam, jedina stvar u kojoj ne možemo mimo sveta.
NE PROPUSTITE
