Ne treba biti akademik da bi se znalo da je Balkan, u svim dosadašnjim svetskim nadgornjavanjima, ratovima i krizama teško stradavao i bio kolateralna šteta uzavrelih svetskih odnosa, kad god bi oni počeli da vru. To je posledica geostrateškog položaja Balkana, kojim je u prohujalim vremenima, u kojima je Evropa bila centar svetskih zbivanja, morao proći svako ko bi išao sa severa na jug, sa zapada na istok, sa istoka na zapad i sa juga na sever kontinenta. Kojim god putem da se strateški u Evropi udaralo, nije se moglo ništa strateški zaokružiti bez Balkana, koji opet nije u centru, već na periferiji kontinenta, što ga je upravo i učinilo geopolitičkim raskršćem Istoka i Zapada, Severa i Juga. Na raskrsnicama su sudari češći nego u jednosmernim ulicama, te je upravo stoga Balkan dobio eksplozivnu metaforu koja ga je opisivala - bure baruta. U tom buretu baruta je uvek samo trebalo potpaliti šibicu da bi ono čitavo planulo. Zato je to bure uvek iziskivalo pažljiv tretman i sva moguća uzemljenja da ne bi planulo i eksplodiralo.
To posebno i ponovo do izražaja dolazi u našim danima kada se na istoku Evrope vodi rat za koji niko pouzdano ne zna koliko će tačno trajati i kakve će biti njegove konačne posledice. Taj rat je samo deo širih globalnih prestrojavanja koja traju više od decenije i koja smo u prošloj kolumni nazvali „novim tridesetogodišnjim ratom“, za koji je tek teško reći koliko će tačno trajati (možda 18, možda 25, a možda i 35 godina) i kakve će biti njegove konačne posledice po stratešku konfiguraciju sveta. Ali ono što možemo sa sigurnošću ne reći, već poželeti jeste da Balkan u ovim najnovijim globalnim prestrojavanjima ostane miran i stabilan, jer je goreo u svim prošlim. Neki novi sukob na Balkanu bi zemlje ovog regiona, ionako izložene odlasku i starenju stanovništva i sledstveno tome nekom tihom umiranju, momentalno ugušio, uništio i ispisao ne samo iz istorije već i iz prostog života, ostavljajući ove predele nekoj pametnijoj rasi od naše violentne dinarske.
Stoga nam valja, svima zajedno na Balkanu, bez obzira nas to šta ko o kome misli i oseća, pregurati ovu trenutnu svetsku tarapanu mirno, stabilno i uz kakvu-takvu saradnju. Pogotovo što će već ove zime geopolitičke posledice te tarapane preći u geoekonomske, odnosno, narodski rečeno, svega ćemo i mi ovde i čitav svet imati manje nego prošlih zima, pa će države ovog brdovitog regiona, da bi preživele tu zimu, dugu i hladnu, trebati da sarađuju, makar ekonomski, ako se već ne mogu dogovoriti o raznim statusima, granicama i entitetima. Stav autora ove kolumne je da nas olako obećana brzina rešavanja spornih statusa, granica i entiteta upravo može uvesti u nestabilnost, jer smo već opisali čemu je sve Balkan sklon i inače, a kamoli kad su svetske krize. Stoga je mudro da se na Balkanu ekonomski nivo (koji je lakše rešiv) pretpostavi političkom (koji je teže rešiv) i da se postepeno odozdo nagore gradi stabilnost regiona. Tako se na kraju gradila i sama Evropska unija.
Bilo kako bilo, nije se šaliti s bilo kojim brzopletim rešenjem balkanskih čvorova, jer nas to može samo još više zapetljati, već treba polako i pažljivo otpetljavati male čvorove, da bi se nekad, uz malo sreće i mudrosti, otpetljao i onaj veliki.
NE PROPUSTITE
