U redovnu inspekciju portala RT Balkan odlazim jednom nedeljno, obično ponedeljkom, ali ću, kako stvari stoje, morati da svraćam češće, ako ni zbog čega drugog, a ono da se malo odmorim od inspekcija toksičnog Rotopalankinog portala i radioaktivnog portala Novosti, na koji ne svraćam, al’ jbg, radijacija se širi.
Ne bi Rusija ovoliko daleko dogurala u Srbiji da se oslonila na medije poput RT Balkana. Pisac hoće da kaže da je uprkos tendencioznosti - povremeno i fantastici - propagande, RT Balkan ipak ruski produkt, što će reći da je tu sve pod konac, sve picnuto, sve dotegnuto, da tu nema nikakve drljavosti i polupismenosti. Da ne dužim - prepismeno je to za prosečnog Srbina.
Napred rečeno uopšte ne znači da čitam RT Balkanove sadržaje. Zašto bih čitao gluposti iz Rotopalanke i Politike u uglađenijoj formi. Osim u iznimnim situacijama, kad naletim na must read naslov, poput ovog - „O jednom pokušaju instrumentalizacije pravoslavlja“ iz pera određenog Miloša Milićevića.
U nameri da se obavestim ko to pokušava da instrumentalizuje pravoslavlje, uronio sam u mistične dubine teksta i doznao da je u pitanju Žan-Fransoa Kolosimo, „stručnjak za hrišćanstvo“, Francuz koji se vratio našoj prađedovskoj veri, koji je gostovao u Srbiji i koji se u intervjuu za evrounijatski N1 zapitao - „ako volimo pravoslavlje, možemo li da budemo za Putina“ - i odmah odgovorio „ne“. Što je kod autora teksta izazvalo grdno razočaranije.
Ja, naravno, nisam za Putina, daleko od toga, ali ovoga puta sam na njegovoj strani. Kolosimo nije u pravu. Može se mirne duše voleti pravoslavlje i biti za Putina, jer „pravoslavlje“ - koje sve češće zaboravlja da naglasi da je hrišćansko - nije garancija nikakvog kvaliteta. Možeš, dakle, povazdan deklamovati Simvol vere - a pravoslavlje ništa drugo i nije, sve ostalo je kaluđerska kostimografija, scenografija i koreografija - možeš čak i fanatično verovati u reči Simvola i istovremeno činiti svakakva nepočinstva i pičvajze.
Koliko god bio pravoslavan, koliko god metanisao, nećeš izbeći užase bezdana individualne slobode, čije će zloupotrebe biti sankcionisane kad kucne dan i čas.
Pa da li je bilo pravoslavijeg srpskog vladara od ruskog cara Ivana, odmila zvanog Grozni, koji je strogo postio i povazdan se molio, koji je, čim bi izašao iz crkve, odsekao stotinak glava, onda bi se pokajao, trčao nazad u crkvu, ponovo se molio, molio i molio, da bi u jednom momentu sopstvenog sina ubio ćuskijom.
S druge strane, pravoslavlje - koje ja radije zovem hrišćanstvo istočnog obreda - nije moguće ni politizovati, ni instrumentalizovati, ni zloupotrebiti, mada se to neprestano pokušava. Još od Vizantije, koja je propala. Potom od carske Rusije, koja je takođe propala - mada Antonić propast pripisuje Mamonu - zaključno s postsovjetskom Rusijom, koja juri u propast, u koju će - kako stvari stoje - povući i ostatak sveta, što - što reko naslov filma Aleksandra Petrovića - neće biti nikakva šteta.
NE PROPUSTITE
