Glavna karakteristika moralnih panika koje periodično potresaju Srbiju jeste da prekonoć nastaju i prekonoć nestaju zbog povoda koji uopšte nisu nemoralni (ma šta to značilo). Evo, recimo, onomad se Srbija (svih boja) žestoko uzibretila i zapala u težak moralni amok zbog toga što se Kristijan Golubović - odranije poznat organima gonjenja - pojavio u učionici OŠ „Ðura Jakšić“. Čak je i „ozbiljna“ (do moga) Politikina Rotopalanka u broju od petka na naslovnu stranu zapandrčila ibret-naslov „Kome je Kristijan Golubović omiljeni profesor“.
Ibret-vest je u svim novinčinama sročena tako da goloruki čitalac hteo - ne hteo stekne utisak da je Kristijan u školskoj učionici održao predavanje o kriminalnim tehnikama. I ja sam stekao takav utisak, ali sam se, umesto da se moralno uspaničim, odao istraživačkom novinarstvu i ustanovio da stvar ne stoji tako, nego da se Kristijan u inkriminisanoj učionici pojavio kao glumac na snimanju spota rep grupe Crni Cerak.
Pola minuta takozvanog guglanja bilo je dovoljno da se obavestim da Crni Cerak nije nikakva „kriminogena“ skupina, nego vrlo popularna rep grupa, za koju moja neznatnost, zbog beznadežne zastarelosti, nikada nije čula. Nije bilo potrebe za daljim istraživanjima. Sve je bilo jasno: Kristijanov angažman je naprosto umetnička provokacija, dakle, stvar ne samo dozvoljena nego i poželjna.
Idemo dalje. Ako je spot sniman u učionici sa odobrenjem školskog menadžmenta - a čisto sumnjam da je sniman ilegalno - ako je, nadalje, Kristijan „odužio dug narodu“ i ako nije pod istragom, osim malograđanskog ibretenija i seljačkog moralisanja, ne vidim nijednu prepreku da glumata u spotovima, a ako ga neko angažuje i u igranim filmovima.
Može biti da bih imao malo više razumevanja za ćuderednu tankoćutnost srpskog novindžiluka i njegovog publikuma da se moralna afera ne odvija u zemlji u kojoj su kriminalci mnogo žešći od Kristijana bili narodni poslanici i ugledni biznismeni, a u kojoj su najžešći srpski kriminalci „ikada“ - Šiptar i Kum - u javnom ortakluku sa nekriminalnim (do moga) „patriotskim snagama“ pred očima čitave javnosti pripremali javno pogubljenje premijera Ðinđića.
Nešto se ne sećam da je tada bilo ikakve moralne panike. Ali znam zašto nije bilo. Delom zato što je deo moralnih paničara nad Kristijanovim predavanjem mislio isto što Šiptar, Kum i nekriminalne (do moga) patriotske snage, delom zato što napred pomenute kriminogene persone dramatis nisu bile za to da eventualne moralne paničare „skenjaju“, kako se to kaže u kriminogenom žargonu.
Je li bilo odjeka i reagovanja? Još kako. Najpre institucionalna. Ministarstvo prosvete je „oštro osudilo pojavu Kristijana u školi“. Danas je anketirao ugledne ličnosti iz politike i kulture šta misle o Kristijanu kao profesoru i sve su ličnosti bile konsternirane. Danasov kolumnista Ljušić ovom zgodom se nije oglasio. Tražim pravdu za Kristijana.
NE PROPUSTITE
