Neki moji drugari - poučeni rđavim istorijskim iskustvom - izražavaju bojazan da bi protesti protiv nasilja i kontraprotest nade mogli rezultirati sukobom dveju zavađenih strana sa takozvanim nesagledivim posledicama, pa čak i građanskim ratom.

Takvu mogućnost ne treba isključiti. Mi smo društvo kratkih fitilja, kratkog pamćenja, kratke pameti i dugih poganih jezika, u kome u redovima srpskih vlasti (svih) boja uvek ima jastrebova vazda spremni da stvar reše metodom „pod mač, bato“, kao što u redovima srpskih opozicija (svih boja) nikad ne manjka „revolucionara“ spremnih ko zapeta puška da protestne mase povedu u juriš na Zimski dvorac.

Naravno, takvu mogućnost, kao ni sve ostale mogućnosti, ne treba isključiti, uz napomenu da ako, ne daj bože, do nekog pičvajza i dođe, zaraćene strane - dakle, ni vlast ni opozicija - s tim neće imati ništa. Takve rušilačke pičvajze upriličavaju ili strane ili domaće službe, ili i strane i domaće službe u saradnji. Mit o kritičnoj masi i spontanoj pobuni jedan je od najžilavijih lažnih mitova.

Koškanja su moguća, ali mi naprosto nemamo „visinu“ za građanski rat. Za tako nešto potrebni su slobodni građani - a takvi su ovde retkost - i pride ekstreman ideološki (ili teološki) eksplozivni naboj, npr. monarhisti protiv republikanaca, katolici protiv protestanata. U Srbiji, nažalost, osim rudimentarne ideologije narodne države, odavno nema nikakvih ideologija.

Desetogodišnja koškanja i trvenja na našoj histeričnoj političkoj sceni ne pokreće borba za ovaj ili onaj politički koncept, nego bitka za promenu šefa lanca društvene ishrane. Veliki broj građana - verovatno polovina populacije - instinktivno to oseća i otuda fazmonu „apatiju“ - poslednje utočište neradnika i lumpenpolitičara - ne treba pripisivati građanima nego bezidejnoj nereformskoj, pa i antireformskoj opoziciji.

Gde je bila „apatija“ kada je DOS na izborima dobio 175 poslaničkih mesta? Gde je bila „apatija“ tokom prethodećih deset godina odlučne političke borbe? Gde su bili mekuštvo i neodlučnost kad je Ðinđić, sklapajući dogovor sa Legijom (Ðavolom), završio poslove Petog oktobra nekoliko dana pre nego što se masa izlila na beogradske ulice.

Gotovo je izvesno da će, zbog nemanja pojma ni vlasti ni opozicije šta dalje, srpsko kolektivno svesno - probuđeno posle školskog masakra i mirno izliveno na ulice - regredirati u kolektivno polusvesno, da bi se potom stvari vratile na fabrička podešavanja kolektivnog nesvesnog.

Doduše, ni belosvetske okolnosti ne idu naruku intergrativnim i konstrunktivnim politikama, desni populizam je manje-više svuda u usponu, sve je više želja. Sve manje volje, sve više nerešivih konflikata, što je znak posustajanja istorije.

Da li će istorija „kovarnuti“ - kako se to kaže u zapadnoj Srbiji - ili će nastaviti da posustaje, to ne znamo, o tome će se odlučiti na najvišem mestu, ne ovom dole, nego onom gore. Ali prilično je izvesno da će Srbija ostati u stanju permanentnog zamrznutog konflikta.