Taman se srpski novindžiluk - uključujući i moju neznatnost - spremao za „letnju šemu“, tj. za mrsomuđenja o pojavi teladi s dve glave, najezdi drekavaca, potocima suza s proplakalih ikona i gušterima u pivskim flašama, kad se u petak veče po svetu raširi Breaking News da je šef CVK Vagnera Jevgenij Prigožin, a. k. a. Kuvar, pokrenuo oružanu pobunu i krenuo na Moskvu.
Rečeni Prigožin je i inače jedna od najvećih enigmi „zagonetke umotane u enigmu“, kako je Čerčil nazvao Rusiju. Stepen sloboda koju si je privatni ratni preduzetnik davao u odnosima s kremaljskm vojnom vrhuškom, pa i s kremaljskim glavnokomandujućim, nezamisliv je i u sistemima neuporedivo manje rigidnim od ruskog. Zašto je Putin tako dugo i strpljivo podnosio svakodnevna Prigožinova napušavanja njegovih desnih ruku Šojgua i Gerasimova, ostaće večna enigma. Ne može se to objasniti samo učinkovitošću Kuvarovih jedinica.
Poučen istorijskim iskustvom da srbski mediji zbog julijanskog kalendara kasne 13 dana za belosvetskim Breaking Newsovima, sabajle u subotu sam otišao na CNN, ali sam prethodno - da ne bih bio nakraj srca - skoknuo do RTS i tamo ugledao armunikaša koji razvlači „dalapu“. Na CNN sam se obavestio da su Vagnerijanci bez borbe zauzeli Rostov, da su oboreni neki helikopteri, da je uništeno neko skladište Vagnerove nafte i da sledi marš na zvaničnu Moskvu, koja se promptno usrala od straha. U opticaj je puštena i neproverena vest da je Putin odleteo u rodni grad i isključio transponder na prezidencijalnom avionu. Za tačnost informacije niko nije garantovao, ni Putin ne može garantovati, zašto bih ja bio izuzetak.
Bilo kako bilo, kad je Vagnerova prethodnica došla na 200 km od Moskve, Prigožin je okrenuo ćurak naopako i naredio povlačenje. Prethodno je, bajagi, u srdačnom i prijateljskom razgovoru s Lukašenkom dokontao da nema smisla prolivati bratsku krv, dobio neke garancije - koje po mojoj proceni slobodno može okačiti na qwrz - pokupio prnje i otišao u Belorusiju, što je isto kao kad bi neko ko bi da se skloni od crnih rojki beogradske cincarsko-udbaške-kalburske čaršije otišao u Pančevo. Koliko god Kuvarev državni udar bio neuspešan - i beskrvan - rezultat je bio ogromna napuklina u (naoko) monolitnoj strukturi Putinovog evroazijskog carstvija. Šteta je, da kažemo, nepopravljiva, što opet ne znači da će se Putinovo carstvije srušiti kao kula od karata, čega su se zapadne duboke čaršije pribojavale. Ko biva... Šta bi bilo i ako bi se Prigožin dokopao nuklearnog arsenala? Lično mislim da bi bilo isto.
Putinov veleprotivnik, velemajstor Kasparov, velemajstorski je postavio stav, prepričaću: „Ne treba se“, kaže Kasparov, „bojati kolapsa Rusije, Rusija je davno kolabirala“. Kasparovljevoj „oceni“ se nema šta prigovoriti, uz napomenu da je stanje kolabiranosti - iliti, stručno rečeno, entropije - jedno od najstabilnijih stanja na ovom nestabilnom svetu.
Zagonetka umotana u enigmu biće još zagonetnija i enigmatičnija ako Prigožin izvuče živu glavu.
NE PROPUSTITE
