Pre neki dan mi kroz Viber, moj prozor u svet, stiže vest - s priloženom ilustracijom - da je glodur žutare Nove odbio da objavi karikaturu Duška Petričića na kojoj je izobraženo Visoko Mesto u društvu - meni se ovako ćoravom na prvi pogled učinilo Jelene Karleuše - pokazalo se u stvari razgaćene Jovane Jeremić u najboljem izdanju.
„Smatrao sam i smatram“, blagoizjavio je Novin glodur, „da bi ovakav karikaturalni pristup prezentovanju ženskog tela predstavljao korak unazad za ‘Novu’“. „Osim toga“, nastavio je da blagoizjavljuje glodur, „mišljenja sam da je svaka žena vlasnica svog tela i načina na koji ga prezentuje i da ni ja, ni gospodin Petričić, nemamo pravo da je učimo drugačije.“
Afera je ponovo (po ko zna koji put) otvorila pitanje ovdašnjeg primitivnog poimanja političke karikature i njene tekstualne sestre, političke satire. Duško se poslednji godina, fakat, približio likovnom izrazu Šarli ebdoa - po mom mišljenju bolje nego Šarlijevi karikaturisti - ali to ništa ne menja na stvari. Smisao karikature je upravo u tome da - ponekad i do groteske - izobliči telesna podobija karikiranih persona dramatis, ali ne zato da bi izmenio način na koji „prezentuju“ svoja telesa, nego da bi razobličio kako prezentuju političku stvarnost.
Oni koje karikature vređaju ne bi trebalo da se bave politikom, niti bilo kojim javnim poslom. Uvređenost karikaturom obrnuto je proporcionalna kratkoći fitilja sujete i samozaljubljenosti, a ta je loša preporuka za svaki javni posao. Ko hoće renesansni portret, neka angažuje renesansnog slikara.
Moj pokojni drug Vladan Batić - koji je onako nosat bio lak posao za karikaturiste - karikature je smatrao odličnom reklamom. I ne samo da se nije vređao nego je od Coraxa otkupio izvestan broj karikatura i zapandrčio ih na zidove u sedištu DHSS-a.
I moja neznatnost je osetila otrov Coraxove kičice. I to više puta. Pre, recimo, nekoliko godina - ne sećam se više kojim povodom - Corax je „način na koji prezentujem svoje telo“ žestoko izobličio i prikazao moju oronulu malenkost kako gura Vučićev razdrndani auto (učinilo mi se moskvič) uz neku obalu.
Jesam li se naljutio? Ma jok. Ali sam uzvratio udarac, ko božemeprosti imperija u karikaturinoj sestri - satiričnoj kolumni - u kojoj sam napisao da ja fakat guram Vučićev auto, ali da Coraxu Vučićev konkurent Đido gura onu stvar u glavu. A da li se Corax uvredio, ne znam.
Kao odličan poznavalac potuljenosti srpskog novindžika u neko doba se zapitah da li je uzrok neobjavljivanja Petričićeve karikature glodurova briga za Jovanino „vlasništvo nad telom i način na koji ga prezentuje“, ili tu ima uređivačkopolitičke pozadine.
Ne mogu, naravno, dokazati, ali sam spreman ko zapeta puška da posvedočim pred sudom istorije da tu problem nije karikatura, nego karaktertura, da je glodur - iz razloga poznatih njemu i možda redakciji - odlučio da prekine saradnju s Petričićem, pa je Jovaninu karikaturu iskoristio kao Sarajevski atentat.
NE PROPUSTITE
