Nešto se juče pitam šta li je Prigožina - za koga se može svašta reći, ali ne da i je tip Marije na prkosima spremne da pogine za neku veliku ideju - navelo da pokrene marš na Moskvu, koji će ga dva meseca kasnije koštati života.
Nakon kraćeg razmišljanja dokontao sam da ga je na tu samoubilačku akciju navelo isto ono što je Putina navelo da pokrene specijalnu vojnu operaciju bez krčmara - deluzija svemoći. Naš narod bi rekao - pohasio. Ili ušla mu voda u uši, tako nekako.
U stvari, ni Putin ni Prigožin nisu imali izbora. Problem sa apsolutnom političkom (i vojnom) moći je što onog ko je poseduje naprosto primorava da je demonstrira. To je najbolje opisao Sloterdajk u briljantnoj definiciji rata: oružje se gomila, gomila i onda dođe do samozapaljenja. Jaki istorijski ljudi - a Putin je po formaciji jak čovek - u suštini nisu gospodari moći, nego njeni robovi.
Slično kao u vicu o bugarskom inženjeru Gvizdevu, koji je na svemirskoj misiji dobio naređenje iz Bajkonura da nahrani Lajku i da ne dira ništa na instrument tabli, jaki ljudi hrane moć, ali kontrolu nad instrument tablom zadržava Lajka, koja neprestano došaptava jakim istorijskim ljudima: „Nemoj se razmetati mnome na paradama i na rečima, upotrebi me na terenu, inače ti niko neće verovati da me imaš.“
Uzmimo primer. Velikoj Britaniji su sićušna Folklandska ostrva, pozicionirana bogu iz nogu, u istorijskom, ekonomskom i teritorijalnom smislu trebala mnogo manje nego Putinu Ukrajina. Svejedno, Gvozdena Ledi Margaret Tačer je povela (i dobila) kratkotrajni rat za Folkland, kao što je Putin poveo - a veliko je pitanje da li će dobiti - specijalnu vojnu operaciju u Ukrajini.
Kao što Britanija, da je Maldive prepustila Argentini, ne bi više bila Velika nego Osrednja, tako ni Rusija - uprkos tome što je iovako velika sila - samu sebe ne doživljava kao Veliku silu bez Kijeva (ostatak teritorije je zanemariv).
Za Ruse (svih vremena i boja) Kijev je ono što je za Srbe (svih vremena i boja) Kosovo. Treba napomenuti da je Rusija izgubila Ukrajinu iz istih razloga zbog kojih je Srbija izgubila Kosovo. Znate razloge, da se ne ponavljamo.
Ludvig Vitgenštajn je pisao da na ovom svetu prepunom neizvesnosti ipak postoje neke gvozdene izvesnosti, na primer, izvesnost da amputirana ruka nikada neće ponovo izrasti. Stvar slično stoji sa amputiranim teritorijama. U istoriji sveta još nije zabeleženo - mada su mnogi dilberi pokušavali da zabeleže - da se državna forma koja se jednom raspala ponovo sastavi, ako to ne uradi srpska vojska kad se na Kosovo vrati.
Filozofsko-istorijski posmatrano, da nije krenuo u rat, Putin bi vrlo brzo bio strmopižđen, kao što Milošević ne bi izgurao nijedan ceo mandat da nije pokrenuo rat u ex-Yu. Rat - to je totalna mobilizacija, a diletanti totalnu mobilizaciju uvek pomešaju s pobedom.
Tako je i Prigožin - koji je fakat bio žestoko ojačao - u jednom trenutku privideo da bi, umesto kuvara, mogao postati šef hotela, pa je - naivno računajući da će mu se usput pridružiti nezadovoljne mase - jurnuo na Kremlj. Prekardaših. Nastavak u ponedeljak.
NE PROPUSTITE
