Prvo da vam čestitam Božić, ukoliko ste ga proslavili uz porodicu i prijatelje, zna se red, a potom da se upustim u predbožićne najave, na koje smo već navikli, i da najavim nešto što niko ne pominje ovih dana, a za šta od vas očekujem podršku u 2024.

Krenimo redom, Srbija trenutno ima tehničku vladu, koja može obavljati samo nužne i neodložne poslove, što više-manje i čini od raspuštanja Narodne skupštine i izbora, koji su iza sebe ostavili mnogo više pitanja nego odgovora, ali o tome ću vam pisati neki drugi put. Samo da vas, kad smo već kod izbora, uputim, kako biste se bolje pripremili, na zajedničko mišljenje Venecijanske komisije i ODIHR od 20. decembra 2022. o ustavnom i zakonskom okviru koji uređuje funkcionisanje demokratskih institucija u Srbiji, izbornim zakonima i izbornoj administraciji.

Ekskluzivna najava iz države koju na samom početku teksta „najavljujem“ odnosi se na uvođenje obaveznog vojnog roka u Srbiji. Lepa zamisao, podseti me na moje još tinejdžerske dane, kad sam bio na obuci u Beloj Crkvi. Te 1994. naučio sam da vozim kamion, čak i s prikolicom, i onda se vratio bliže centru Beograda 1995. i vozio razne oficire, pa ponekad i Ojdanića, naravno, ne u kamionu, već u „opel askoni“. Tu sam dočekao i pad Krajine, hapšenje izbeglica, tj. prisilnu mobilizaciju po Srbiji, smeštanje, između ostalog, i u moju kasarnu na Banjici i njihovo „slanje“, tj. prevoz našim vojnim autobusima, prvo u Erdut na obuku, a potom i na front, što je, kako sam već tada znao, zločin i kršenje prava izbeglica.

No, 2024. je, nema predaje Krajine, niti bilo čega drugog, tako da se neće ponoviti te scene, koje su me, između ostalog, i nagnale da počnem da se bavim ljudskim pravima, aktivnije nekoliko godina nakon vojske, na Pravnom fakultetu, uz profesora Vojina Dimitrijevića.

Zašto je danas uvođenje obaveznog vojnog roka samo PR, da nam prođe dan? Za početak, kasarne su zapuštene, mnoge su i ustupljene za neke bolje namene, kulturne i slične, s tim regrutima nema ko da radi, materijalno je neopravdano, a moderno ratovanje, tj. odbrana ne zahteva ljudstvo, već tehniku. Uslovi za rad profesionalne vojske su takođe prilično loši i celishodnije je ulagati u one koji su rešili da se profesionalno bave zaštitom naše bezbednosti, tj. bezbednosti Srbije, nego privlačenje mladih da, makar i nekoliko meseci, čiste kasarne, nameštaju sebi krevet i rade sve ono što su valjda savladali u kući. Budžet Srbije nije pripremljen za ovu novogodišnje-božićnu najavu, a o tome se nije ni povela javna rasprava, otvoreni dijalog, koji, sada već znate, uvek tražim za sva značajna državna pitanja. Na kraju, tehnička vlada nema mandat za takvo nešto, a tek slanje takve inicijative generalštaba i ministra predsedniku Srbije je slanje na pogrešnu adresu. No, ko još u Srbiji čita Ustav i zakone, a naša pošta odnese pismo tamo gde se šalje, ne proverava nadležnost, šta da rade.

Tu zastajem s pisanjem o obaveznom služenju vojnog roka, u očekivanju da nadležne institucije - ako se vlada, nakon formiranja oko Dana državnosti, u punom mandatu ikada vrati na ovu inicijativu - otvore javnu raspravu, taj otvoreni dijalog, i čuju sve argumente. Druga inicijativa, koju sada pokrećem, a koja treba da nam osnaži najznačajniji stub države i društva - obrazovanje, odnosi se na to da u Srbiji srednja škola bude obavezna za sve. Da li će se tokom 2024. ova inicijativa pretočiti u izmenu propisa, pa možda i Ustava, ostaje da se vidi, iako su početkom prošle godine te lepe vesti za naše društvo najavljene, uz ostavljanje roka do daleke 2030. da se to i sprovede.

Obavezni vojni rok ili obavezna srednja škola odmah, odaberite sami, a meni je uvek nekako, zarad razvoja društva i budućnosti, kao i rodne ravnopravnosti, draža reč „obavezna“ nego „obavezni“.