Kao što sam u našoj jučerašnjoj kolumni i pretpostavio, novinčine serbske - bar one koje čitam po dijagonali - bile su „bremenite“ komemorativnim tekstovima na temu prošlogodišnjih dvodnevnih pokolja.
Naš novindžiluk - koji odavno tavori na najnižim granama - u ovakvim prigodama daje his worse. Lupeta se bez mere, impresionistički, žalobno zapenušano, padaju tu trogatelne reči, novindžije daju sve od sebe da nadmaše kolege po peru, ali se, manje-više, svi ko magarci u magli vrte oko opštih mesta tipa „neverica“ i „zanemelost“ i neizbežnog pitanja „zašto“.
„Zašto prošli maj nije promenio Srbiju?“, pita nas naslov u Danasu, dočim susedni naslov u istom listu konstatuje: „Tragedija u Beogradu godinu dana kasnije: ni zagrljaja, ni odgovornosti ni promena u društvu“.
Odgovoriću kontrapitanjem. Zašto desetine miliona poginulih u Drugom svetskom ratu plus šest miliona planski umorenih Jevreja nisu promenile svet i zašto se - sa još relativno svežim sećanjima na sve to - priprema treći svetski rat? Ima pitanja - i to mnogo više nego što se misli - na koje nema odgovora, a ima i pojava koje se ne mogu objasniti.
Nešto se ipak može objasniti. Očekivanja, recimo, da će masovna ubistva, zgusnuta u samo dva dana, dovesti do „buđenja“ i nekog poboljšanja manifestovanog zagrljajima, odgovornošću i promenama u društvu, mogu proisticati iz samo dva uzroka: 1. totalne beslovesnosti ili 2. psihologije kandidatkinja za mis ovog ili onog koje se uoči nastupa zalažu za mir u svetu i dižu svoj glas protiv pomora delfina u Biskajskom zalivu.
Ne zna se šta je gore. Govoriti i pisati ne znajući o čemu govoriš i pišeš ili govoriti i pisati, pritom znati da ne znaš o čemu govoriš i pišeš, a govoriti i pisati kao da bajagi znaš. Čisto reda radi.
Tako, mic po mic, stigosmo i do teme naše „vaskršnje“ kolumne, do fenomenologije vlažnog srpskog sna: čežnje za promenama u društvu. Neki naivčina bi pomislio da je Srbija zemlja u kojoj se nikad ništa ne menja, ali istorija Srbije govori sasvim suprotno: bacite letimičan pogled i videćete da, bar u Evropi, nema države i društva koji su prošli kroz više promena dinastija, društvenih uređenja i režima a da su se manje pomakli od fabričkih podešavanja.
Pisac hoće da kaže da promene, ako se ne zna šta (osim režima i njihovih alfa mužjaka) treba promeniti i ako se još manje zna šta postaviti na mestu promenjenog - a to je u Srbiji uvek slučaj - ne donose ništa dobro.
Ima tu još začkoljica s promenama. Čak i kad se dogodi pa se stvari negde promene nabolje - što je krajnje redak slučaj - nema tih promena koje će promeniti ljudsku prirodu, njenu nedokučivost, bezdane njene slobode i njenu sklonost bezrazložnom zlu. Najviše što se može učiniti u toj stvari, jeste uspostaviti sistem. I povesti računa o odgovornosti za pisanu reč.
Ako se to ne učini - a u Srbiji nema naznaka da će se učiniti - onda posle iskušenja kakva su bila masakri u „Ribnikaru“ i Duboni, postajemo gori nego što smo bili.
NE PROPUSTITE
