Godinama ja govorim i pišem da je razmetljivi seljački politički konceptualizam - začinjen primitivnim, imbecilnim humorom - jedna od najpogubnijih zlih kobi Srbije, kojima je legion ime.
Šta podrazumevam pod seljačkim konceptualizmom, imbecilnim bratom likovnog konceptualizma, pravca u umetnosti koji je smišljen da bi personae dramatis nevične crtanju, perspektivi, slikanju uopšte, mogle da se predstavljaju kao likovni umetnici.
Seljački politički konceptualizam je smišljen sa idejom da bi se osobe koje nemaju pojma o politici predstavile kao političari i - na podobije svojih rođaka, konceptualnih umetnika - savatali određeni broj naivčina kojima uvale mudo umesto bubrega.
Takođe godinama tvrdim da bi sadašnja Visoka Vlast bila umerenija, smirenija i efikasnija - naravno, u granicama skromnih mogućnosti - ukoliko bi njoj nasuprot - a ne protiv nje - stajala organizovana opozicija s jasnom idejom šta hoće da uradi - i šta da popravi - kad se jednog dana uspentra na vlast. Da još jednom ponovim: oposit(io) ne znači „protiv“, nego „suprotno“. Jbg, ko će da se bakće sa etimologijom. Hrvati su to bar preveli kao „oporba“.
Srbija nikada u istoriji nije imala sreće s vlastima - koje god boje bile - ali nikada nije imala ovoliko nesreće sa opozicijom, tačnije, lojalnom konkurencijom. Likovni konceptualisti bar zavše likovnu akademiju, naši politički seljački konceptualisti nisu završili ni četiri razreda osnovne političke škole. Čak su se i polaznici Kumrovačke političke škole proredili.
Da ponovim (po ko zna koji put): ideja opozicionih politika nije - bar ne prvenstveno, pogotovo ne jedino - strmopižđavanje trenutne vlasti - svaka vlast, htela ne htela, sama radi na tome, opozicija samo čeka trenutak - nego reorganizacija državne uprave i preuređenje društvenih odnosa.
I tako mic po mic dođosmo do teme naše današnje kolumne. Na konstitutivnoj sednici kozačke skupštine između ostalih se pojavila i poslanica Zeleno-leve koalicije. Biljana Đorđević, koja je, držeći plastičnu repliku Oskara, blagoizjavila da je glavno pitanje u Srbiji pitanje „ko je Oskar a da se Vučić uklapa u opis“.
Nema ni pet dana otkako je Sead Spahović - inače vrlo nesklon Vučiću - u intervjuu za Vreme rekao da je pravno posmatrano Oskar „čist“, da se tu radi o grupi sumnjivaca koji traže načina da se približi Oskaru, koga inače ne poznaju. Ali koga boli qwrz za to.
Pogledah potom na nekom portalu fotografiju na kojoj su uslikani - sleva nadesno - Đido, Marinika Tepić i đeneral Ponoš - svako od njih s replikom Oskara ispred sebe, a iza njih, kao u izmaglici, još opozicionih poslanika, svaki s replikom Oskara na poslaničkoj klupi.
I to se, pretpostavljam, smatralo efektnim političkim potezom i o tome su opozicioni televizori i novinčine ponosno izvestile opozicionu javnost. Kao što godinama govorim ono što sam pomenuo da govorim, još ću jednom reći da je to što nismo crnci za nas istovremeno i sreća i nesreća. Sreća što nas okolni svet uzima ozbiljnije nego što zaslužujemo, nesreća zato što zbog beline kože ne vidimo ko smo i šta smo.
NE PROPUSTITE
